Odbornica Nove stranke u Skupštini grada Beograda Aleksandra Hristić obaveštava javnost, a upozorava vlast, da poklanjanje novca, zemljišta i fabrike u Bariču kineskoj kompaniji za proizvodnju auto komponenti, u sklopu formiranja Slobodne zone Beograda, jeste štetočinsko ponašanje aktuelnih vlastodržaca kojim se opet, po ko zna koji put, ugrožava javni interes.

Nacrt okvirnog Ugovora o investiranju koji je usvojen na Skupštini opštine Obrenovac  28. jula 2015. godine između Republike Srbije, Grada Beograda, Gradske opštine Obrenovac i Mei Ta Europe d.o.o.  sa sedištem u Obrenovcu i MEI TA INDUSTRIAL CO. LTD, još jedan je primer, navodi odbornica Hristić, već ustaljene prakse aktuelnih vlastodržaca da nejasnim ugovorima manipulišu državnom svojinom i javnim interesom:

- Ovaj Nacrt predviđa prenos prava svojine nad zemljištem na investitora  (40 ha), ustupanje bez nadoknade kompletne infrastrukture nekadašnje fabrike Prva Iskra Barič, korišćenje vode, kanalizacije i usluge odnošenja smeća bez naknade u periodu od tri godine, izradu ekološke studije i remedijaciju zemljišta ukoliko se pokaže da se zemljište mora očistiti... Naravno, bez jasno definisane cifre koliko će sve to da košta nas građane i kakav je, ekonomski izražen, interes i države i Beograda i Obrenovca da se upuštaju u ovakav poduhvat. Bez toga, ovo nije ništa drugo do flagrantni pokazatelj bahatosti vladajuće većine i nedomaćinskog rukovođenja državnom svojinom.

Kako je Hristićeva objasnila, usvojenim Nacrtom insvestitor se obavezuje da će u realizaciju projekta uložiti 60 miliona evra u roku od 5 godina, a Republika Srbija investiciju mora da podrži sa 35 odsto finansijskog podsticaja u odnosu na ukupnu investiciju. Takođe, okvirnim ugovorom uopšte nije definisan pojam ukupne investicije, tj. da li će se sva ulaganja sa srpske strane (poklanjanje 40ha zemljišta, davanje besplatnih komunalnih usluga u periodu od tri godine, izrada ekološke studije i eventualna remedijaciju zemljišta, itd) tretirati kao deo investicije, što bi nesumnjivo moralo da se tretira kao investicija imajući u vidu vrednost svega što Republika Srbija, Grad Beograd i GO Obrenovac treba da urade. Ukoliko bi ukupna investicija obuhvatala i davanja sa srpske strane, 35 odsto finansijskog podsticaja bi moglo da ispadne mnogo više od oko 21 milion evra koliki bi bio podsticaj da se investicijom smatra samo davanje stranog investitora.

- Prema predlogu Ugovora sa kineskim investitorom, jedini uslovi su ulaganje od 60 miliona evra u prvih pet godina i zaposlenje 770 radnika. Dalje, ekonomska opravdanost ovakvog projekta se bez ikakvog valjano navedenog utemeljenja objašnjava time da Opština „očekuje“ da  će se u drugih pet godina otvoriti još 600 radnih mesta! Ni reči o tome kolika je predviđena zarada opštine Obrenovac, a kolika Republike Srbije na godišnjem nivou, kao ni to koliko će poreske obveznike koštati zapošljavanje 770 radnika – istakla je odbornica NOVE i dodala da nisu date čak ni osnovne ekološke pretpostavke, na primer koja će tehnologija uopšte biti primenjivana i na koji način će se tretirati izlivanje otpadnih voda u Savu.

Prema mišljenju odbornice Hristić, sporna je i odredba o eventualnom raskidu Ugovora „po kojoj Ugovor može da se raskine u roku od 30 dana od pismenog obaveštenja bez prava ugovornih strana na žalbu ili tužbu za bilo kakvu štetu ili gubitak“. Naime, ovakva odredba o raskidu „investicionog okvirnog ugovora“ je vrlo neozbiljna i stvara situaciju u kojoj Republika Srbija, Grad Bograd ili GO Obrenovac mogu da pretrpe štetu a da nemaju uopšte mogućnost da traže naknadu od investitora. Tako, prema rečima Hristićeve, država može da da 40 ha zemljišta, prenese vlasništvo na investitora, a da investitorska firma posle tri meseca raskine ugovor iz ko zna kakvih razloga i da pritom Republika Srbija ne može da vrati zemlju i nadoknadi sve ono što je uradila po okvirnom investicionom ugovoru.

- Osim zapošljavanja, investitor se ne obavezuje ni na šta drugo. A čak je i to upitno: obaveza zapošljavanja se propisuje na samo deset godina, a i ne precizira se da to nužno moraju biti građani Srbije. Odnosno, to vrlo lako može da bude i „uvozna“ radna snaga, jer ako nekome poklonite zemlju i fabrike, onda je potpuno jasno da taj neko može na svojoj zemlji da radi šta hoće i zapošljava koga on hoće. Da li sve ovo znači da Slobodna zona Beograda, koja je usvojena na sednici Skupštine grada 30. jula 2015. godine, služi kako bi srpsko zemljište slobodno poklanjalo – upitala je Hristićeva.