Heteronormativnost, termin koji susrećemo sasvim često u studijama roda (eng. gender studies), od izrazite je važnosti za shvatanje politike kako desnog sektora u Srbiji, tako i populizma (generalni problem roda ne moram ni da pominjem). Silija Kicinger definiše heteronormativnost kao kompleks legalnih, društvenih i institucionalnih praksi koje održavaju normativnu pretpostavku da postoje dva roda koja odslikavaju biološki pol, te da je seksualni odnos „prihvatljiv“ samo ako je između dva suprotna pola.1 Po Filu Habardu, heteronormativnost je „termin koji sadrži nametanje određenih verovanja o seksualnosti putem društvenih institucija i socijalnih politika. Ove ideje se tiču ’normativne heteroseksualnosti’, koja podrazumeva da seksualni identitet individue mora da se podredi društvenoj normi heteroseksualne ljubavi, seksa i rađanja“.2
U jednom društvu ophrvanom „tradicionalnim“ društvenim normama poput društva Srbije, heteronormativnost je, nažalost, društvena instanca koja se podrazumeva. Zato je, između ostalog, onima sa najlošijim obrazovanjem i intelektualnim kapacitetima rušenje, negacija heteronormativnostitako čudna i strašna, da dolazi i do agresivne, nasilne reakcije. Pitanja roda se ovde i inače, u suštini, ne postavljaju, jer su postavljena u jedan fiksni pijedestal, te nikakve fleksibilnosti nema. Kako vreme prolazi, doduše, mahom zbog drastičnog snižavanja standarda života i sveopšteg siromaštva, heteronormativnost je prestala da bude suviše važna – prosto zato što ljudi mahom gladuju. No, da vidimo kako je sve ovo povezano.
Ova pitanja su usko povezana sa pojmom (i praksom!) populizma. Populizam je pozivanje na narod – ništa drugo. Populista će opravdavati svoje akcije „voljom naroda“ i „dobrobitom naroda“, i decenijama je u političkim naukama shvatan kao prevashodno pokret protiv „sistema“.3 Margaret Kanovan tako navodi Marin Le Pen i njenu krilaticu „Reći glasno ono što narod misli u sebi“. No, populizam je danas shvaćen kao prosto „pozivanje na narod“, nevezano za to da li je populista na vlasti ili ne.
Nedostatak podrške Paradi ponosa za vreme vlada Borisa Tadića se može objasniti populističkim tendencijama. Vlast je procenila da je heteronormativnost instanca koja bi mogla da im pomogne da se održe na vlasti, te su „poštovali volju narodne većine“ i zabranjivali Paradu godinama. Sadašnja vlast – koja predstavlja samu srž populizma u praksi – procenila je bolje, dodvoravajući se Evropi, jer je shvatila da je „narodu“, manje-više, postalo svejedno. Shvatila je da je presija iz Evrope najvažnija za održanje vlasti, te se vani predstavlja kao demokratska i uspešna, u jednom veoma bizarnom krugu koji se teško može rasturiti.4 Evropskim zvaničnicima je, naravno, svejedno – važno je da Srbija na međunarodnom, geopolitičkom planu ne talasa, te nikoga više za Srbiju nije briga. Dok se sadašnja vlast neprekidnopoziva na narod (lična žrtvovanja zarad naroda, žrtvovanja sopstvenih roditelja zarad naroda, žrtvovanje sopstvene braće i sl.), uspela je i da iskoristi i jednu instancu – navodno rušenje heteronormativnih ideja – i dozvolila održavanje Parade ponosa. Tužne izjave Bobana Stojanovića – koji smatra da se nešto na ovom polju „poboljšalo“ – govore nam o tome koliko je jadno i strašno neshvatanje ovih problema. Isto je toliko tužno i videti svu tu ushićenost, sreću i zadovoljstvo kada Vlada Srbije nekome baci par mrvica sa stola.
Sa druge strane, imamo desnicu. Na NSPM se govori o tome kako postoji „jedna ekstremna i bučna manjina, kao i svih ovih godina, uoči svoje najavljene manifestacije okupira medijski i javni prostor. Koristeći podršku, zaštitu i pokroviteljstvo vladajućih društvenih krugova, i domaćih i inostranih, ona agresivno i uporno pokušava da nametne svoj pogled na svet, i da radikalno izobliči dosadašnje poimanje ljudske prirode, kao i samu tu prirodu. Pri tome se obilato i bezobzirno služi provokacijama i podmetanjima, kako bi obezbedila uverljivost priči o svojoj ’ugroženosti’ i ’progonjenosti’.“ Isti problem – i desničari smatraju kako sadašnja vlast odista teži ka savremenim evropskim vrednostima, te pokušava da negira heteronormativnost. Živimo u zemlji naivnih, naivnih ljudi. U svakom slučaju, „pod gore pomenutom ekstremnom manjinom (se) misli na LGBT organizacije, njihove aktiviste i propagandiste, koji su po brojčanosti zanemarljivi čak i u odnosu na homoseksualnu populaciju u celini, a kamoli u odnosu na čitavo stanovništvo.“ I ovo je svojevrsni populizam, i to populizam navodne većine. Ova vrsta populizma vadi svoje pseudoargumente iz čistog zamišljenog brojčanog stanja. Ako je jedna grupa veća od druge, ona bi trebalo da nametne svoju volju. Ukoliko manjinska grupa zatraži svoja prava, ovo se vidi kao „tiranija manjine“, jer po ovom Weltanschauung-u samo većina može da ima prava. Pročitajte, uostalom, i sami: „I ne samo da je ova šačica profesionalnih LGBT bukača ekstremna po svojoj malobrojnosti, nego je, izgleda, utoliko pre i utoliko više, ekstremna po tezama, porukama i metodama kojima se služi, valjda ne mogavši drugačije da se izbori za svoj značaj i zapaženost. Sve ono za šta se tobože, a ostrašćeno, zalažu na rečima, na delu, ali i u samom svom govoru, nemilosrdno i besprizorno krše i potiru. I zahvaljujući moćnoj političkoj i medijskoj zaleđini, dolaze do javnog prisustva i uticaja koji je nesrazmerno veći, i sasvim nezaslužen, s obzirom na brojnost njihovih pripadnika, što je, na žalost, slučaj sa najvećim delom ’nevladinog’ sektora u Srbiji (koji je, od dolaska DS-a na vlast 2008., pa preko SNS-ovskog održanja kontinuiteta sa „žutom“ vlašću, zaposeo značajne pozicije i poluge uticaja u samoj vladi i vlasti).”5
Ekstremna desničarska grupacija poznata pod imenom „Dveri“ (!) je među istaknutijima u svom pozivanju na državnu podršku heteronormativnosti pod maskom populizma. Dveri se neprestano pozivaju na „volju većine naroda“, iako je njihovih pristalica toliko malo, da nisu uspeli da uđu čak ni u Parlament, dok je „anti-parada“ skupila svega par hiljada ljudi. Ovo, međutim, ne smeta populisti da se neprestano busa u „narodne grudi“ i neprestano poziva na narod – paradoks populizma koji se objašnjava time što subjekatsamo sebe i svoje pristalice dezignira narodom. Uostalom, ako se ne slažete sa mnom, vi niste deo ovog naroda, zar ne? Kako možete biti Srbin, a uz to i homoseksualac (ili ateista)? Kako bi se ovakve besmislice opravdale, nužno je izmisliti neprijatelja (tzv. Skijamahija6), te smo tako došli i do stvaranja ideje „homoseksualizma“, i to „političkog“: „Zloupotreba principa pozitivne diskriminacije doživljava ovih dana vrhunac državnom promocijom privilegovanog društvenog položaja interesne grupe koja jedino ispravno može da se identifikuje terminom ’politički homoseksualizam’.
Dakle, nije reč o navodnim pravima homoseksualaca, nego o nametanju „protivporodične ideologije zemlji u kojoj se ne samo ogroman broj građana toj ideologiji suprotstavlja, nego u kojoj stanovništvo izumire ogromnom brzinom – 400 hiljada ljudi je manje od popisa 2002. do popisa 2011, a školske 2014/2015. u prvi razred osnovnih škola upisano je preko 6000 đaka manje nego školske 2013/2014.“7Budući da konstrukcija „politčkog populizma“ stoji na klimavim nogama u najboljem slučaju, potrebno je naći i nešto što bi moglo da izgleda kao da podržava „argument“, naravno, manje obrazovanom čitaocu, a to je niska stopa nataliteta, zajedno sa navodnim slamanjem heteroseksualnih normi od strane jedne „proevropske“ vlasti. Niska stopa nataliteta, naravno, nema veze sa homoseksualnošću (jer je procenat homoseksualnih ljudi isti i kada paradiraju, i kada ćute; pored toga, homoseksualnost nije prenosiva), već sa pomenutim strmoglavim snižavanjem životnog standarda građanstva – ljudi nemaju novca za decu. No, manje obrazovanoj osobi je i pseudoargument dovoljan.
„Populizma nema“, piše Laklau, „bez diskurzvinog konstruisanja neprijatelja“.8 Tako i Dveri konstruišu neprijatelja u „političkom homoseksualizmu“, kao što sadašnja vlast redovno konstruiše imaginarne neprijatelje u vidu „ekstremista“, „tajkuna“ i opozicije. Ako ste mislili da razlike između Dveri i SNS-a ima, varate se. Tačnije, postoji samo jedna razlika: SNS je uspela da dođe na vlast. U političkim naukama jeveoma poznat fenomen da desničar koji dođe na vlast neretko „smiri loptu“, makar što se tiče klasičnog diskursa mržnje. To, međutim, ne znači da ne nastavlja da deluje na osnovu principa desnice. Da je drugačije, posle skoro tri godine „reformisane“ vlasti bismo već primetili drastičan porast standarda. Nasuprot tome, vidimo samo kontinualno srozavanje istog – građani Srbiji su spali na prosjački štap.
Rekao bih možda da smo na poziciji „ista meta, isto odstojanje“. Ali ne: mnogo je lošije nego pre. Na dnu ponora u kojem se nalazimo uvek može da se iskopa još jedan ambis. Ašove za ovaj poduhvat je pripremila država, a mesečareći će ga kopati (pored naivnih ljudi koji misle da će išta dobiti glasajući za vlast samo zato što je na vlasti9) i onih par miliona „nezainteresovanih za politiku“, to jest nezainteresovanih za sopstveni život i sopstvenu budućnost.
[1] Prafraza iz: Schilt, K., Westbrook, L. 2009. Doing Gender, Doing Heteronormativity: ’Gender Normals’, Transgender People, and the Social Maintenance of Heterosexuality. Peer Reviewed Articles. Paper 7.http://scholarworks.gvsu.edu/soc_articles/7
Originalni izvor: Kitzinger, C. 2005. Heteronormativity in action: Reproducing the heterosexual nuclear family in after-hours medical calls. Social Problems 52 (4): 477-98.
Preporučujem ovakav način citiranja Siniši Malom i Nebojši Stefanoviću.
2 Hubbard, P., 2008. Here, there, everywhere: the ubiquitous geographies
of heteronormativity. Geography Compass, 2 (3), pp. 640 – 658.
3 Canovan, M. 1999. Trust the people! Populism and the two faces of democracy. Political studies, 47(1), 2-16.
4 Jovanović, S. M. 2014. Vision from a ’pro-EU’ Serbia. Open Democracy. https://www.opendemocracy.net/can-europe-make-it/srdjan-m-jovanovi%C4%87/vision-from-%E2%80%98proeu%E2%80%99-serbia
5 Kujović, D. 2014. Da li su Nemci i LGBT-ovci „jednakiji od ostalih“?, Nova srpska politička misao, http://www.nspm.rs/politicki-zivot/da-li-su-nemci-i-lgbt-ovci-jednakiji-od-ostalih.html?alphabet=l#yvComment114085
6 http://www.thefreedictionary.com/sciamachy
7 Peticija protiv političkog homoseksualizma, Dveri, 2014. http://www.dverisrpske.com/sr/nas-stav/5886-peticija-protiv-politickog-homoseksualizma.html
8 Laclau, E. (2005). Populism: What's in a Name?. Populism and the Mirror of Democracy, 48.
9 Stari problem, „sindrom Vuka Draškovića“: „Glasaću za tebe kada budeš na vlasti“.
Leave a Reply