Jezik moći: Stari savski most

Jezik moći: Stari savski most

Stari savski most u Beogradu digli su Nemci, za vreme okupacije, tokom 1942. godine, pošto je Most kralja Aleksandra Prvog srušen u aprilskom bombardovanju 1941. godine. Tokom rata je nosio naziv "Princ Eugen", a Beograđani su ga posle rata zvali Nemački most. Most je projektovala i izgradila neka nemačka firma iz Dortmunda, na Wikipediji (s koje sam pokupio podatke) ne piše koja. Dugačak je oko 430m, raspon između dva glavna stuba je 157m, a njegova metalna lučna konstrukcija je prepoznatljiv element vizuelnog identiteta i sastavni deo današnjeg lika Beograda.

Tokom rata most je oštećen u bombardovanjima, a od miniranja i rušenja, koje su naumili nemački nacisti, 20. oktobra 1944. godine spasio ga je beogradski učitelj Miladin Zarić (1889–1976). Kako je sam svedočio,  želeo je da se osveti za 100 streljanih u Kosjeriću, među kojima su bili i njegovi đaci, vojnici i susedi, a njegova osveta nije bila ubijanje, već smela akcija spasavanja miniranog Starog savskog mosta. Više od mesec dana posmatrao je kako Nemci postavljaju mine i proučavao kuda idu kablovi i kako su mine spojene sa detonatorom, a kad je kucnuo čas, pedesetpetogodišnji učitelj istrčao je iz podruma svoje zgrade u Karađorđevoj 69 i između tri vojske, Nemaca koji su se povlačili i partizana i crvenoarmejaca koji su nadirali, presekao provodnike i spasao most od rušenja.

Na predlog Josipa Broza Tita, Zarić je odlikovan 18. decembra 1944. godine Ordenom za hrabrost, a uz zlatni i srebrni orden za hrabrost „Miloš Obilić”, Krst kralja Petra prvog od 1913. godine i „Albansku spomenicu” koje je dobio za zasluge u prethodnim ratovima, za smelo spasavanje mosta dobio je i ruska i bugarska odlikovanja za hrabrost. Osamdesetih godina prošlog veka bila je pokrenuta i inicijativa da Stari savski most ponese ime Beograđanina koji ga je spasao i koji je u kasnijim godinama često voleo da po njemu šeta. Ipak, most koji spaja dve obale Save i dalje je ostao samo Stari savski, a Miladin Zarić je po odluci Skupštine grada dobio 1990. godine ulicu u Borči, daleko od dela Beograda u kome je živeo i od mosta koji je spasao.

Most je posle rata u više navrata i popravljan i obnavljan, a jedna od najvažnijih rekonstrukcija je bila radi postavljanja tramvajskih šina 1984. godine, za linije ka Novom Beogradu. Most od tada ima po jednu traku za drumska vozila koje u isto vreme koriste i tramvaji. Poslednja rekonstrukcija, iako nije potpuno završena, je trajala od oktobra 2007. do aprila 2008. i tada je postavljeno dekorativno osvetljenje, a kolovozne trake na samom mostu i nekim prilazima su nešto proširene.

 

Novi Stari savski most 

Među projektima za koje je najavljeno da će ih pokrenuti grad u ovoj godini, stidljivo je spomenuta i nova rekonstrukcija Starog savskog mosta. Ne bi to bilo ništa neobično, mostove treba obnavljati, ali u stvari, sakrivena i umotana u oblande, doneta je odluka da se most sruši i na njegovom mestu napravi novi!

Sasvim primereno oblikovana glupost je bio i javni poziv za izradu urbanističko-arhitektonskog konkursa za takozvanu rekonstrukciju Starog savskog (Tramvajskog) mosta, kao i za izradu tehničke dokumentacije, objavljen u februaru ove godine. Od učesnika konkursa je traženo da ponude potpuno novu konstrukciju mosta u novom profilu, a uskoro će žiri da odluči o najboljim rešenjima, uzimajući u obzir ponuđenu cenu za izradu tehničke dokumentacije, sve "kako bi se došlo do ekonomski najpovoljnije ponude". Jeste li ikad zamišljali konkurs za izbor hirurga koji će vam operisati kičmu, tako da posao, kao najpovoljniji, dobije najlepši i najjeftiniji lekar? E, baš tako nekako će biti izabran onaj ko će ovu investiciju od najavljenih 65 miliona da projektuje.

Hajde-de, možda nisu znali dobro da pročitaju Zakon o javnim nabavkama, pa ne znaju kako da dođu do najboljeg, a ne samo do najjeftinijeg rešenja mosta, ali zašto tim redosledom i zašto s takvim projektnim zadatkom? Ko još normalan danas ruši mostove?

Niko ne spori da treba izgraditi nov, moderan, siguran i u svakom pogledu funkcionalan most, ali to ne znači da stari mora da bude srušen!

Svakome, pa i detetu je jasno da je bolje imati dva mosta nego jedan most.

A zna i početnik u struci da je mnogo skuplje i komplikovanije rušiti most nego ga zadržati!

Zna sve to i običan svet.

Prema anketi TV N1, tri i po puta više gradjana je da se most ne ruši, u odnosu na one koji su da se ruši.

Neko je u toj anketi lepo i pametno predložio da Stari most čuvamo i uredimo kao turističku atrakciju, da osmislimo sadržaje, postavimo klupe, žardinjere, biljke, restorančiće, kafiće, da ga pokrijemo, zašto ne, onda bi ga mogli koristiti i zimi, i eto lepog mesta sa pogledom na reku i za uživanje... 

Srpski model demokratije

Nažalost, danas vlast u Srbiji ne uvažava ni struku ni mišljenje većine. Ne mogu da kažem da se tako ponaša samo sadašnja vlast - to nam je skoro neslavna tradicija, a mnogo je primera koji potkrepljuju ove tvrdnje.

Mnogima je izbledelo sećanje na tu epizodu, ali ceo naš budžet još pati od posledica proizvoljnih odluka oko prisilne i nezakonite, nakaradnim lex-specialisom uređene eksproprijacije, ekspresnog planiranja, projektovanja, trasiranja i izgradnje takozvanog Južnog toka, burazerskog projekta demokratsko socijalističke vlasti, od koga su koristi imali samo Rusi koji su budzašto kupili NIS i okoristili se smanjenom rudnom rentom, kao i nekolicina funkcionera i nepoznat broj akcionara rusko-srpsko-švajcarske fantomske kompanije osnovane za grandiozna mešetarenja oko ruskog gasa.

Seća li se još iko onog čudnog mršavog čoveka koji je jedno vreme bio ministar nadležan za planiranje, urbanizam i izgradnju, izgleda da je bio čak i profesor za prostorno planiranje negde na Kosovu? On je smislio svoju dobitnu kombinaciju – oživeo je staru ali odavno napuštenu suludu ideju o izgradnji plovnog kanala kroz Srbiju, preko Makedonije, do Soluna.. pa je brže-bolje debelo platio studiju opravdanosti, putovao u Kinu, verovatno da se učipi u izgradnju, svašta nešto.. na sreću, nekako ubrzo su ga makli, pa smo se spasli golemije štete.

A danas smo svi više nego svesni neizbežnog prisustva ovog, aktuelnog, duguljastog, čoveka, koji je već dugo, previše dugo, u vlasti i koji nam, sa svojom družinom, pravi mnogo veću štetu. Njega zasigurno nećemo zaboraviti dugo i pošto siđe sa scene, a izgleda i da baš ne možemo da ga se otarasimo tako lako. On je sam, ili na usputni savet nekog iz okruženja, olako i proizvoljno, bez ikakve procedure, prečesto donosio brojne odluke o mnogim stručnim pitanjima. Mimo svih dugoročnih strategija i važećeg Prostornog plana Srbije, postavljao je trase auto-puteva i neusvojene i neproverene nove karte i planove nosio ponosno na prezentaciju u Nemačku, premeštao i trasirao brze pruge i za njihovo projektovanje i izgradnju tražio i dobijao pare od svojih kolega diletanata iz bogatijih država ili Kineza, donosio proizvoljne odluke o ovome ili onome, od rudnika do otimanja penzija, i to predstavljao kao vrhunac političkih dostignuća najbolje vlade Srbije ikad.

Poruka koju kroz takvo svoje delovanje sadašnja vlast u Srbiji emituje je da je srpski model demokratije specifičan i podložan stalnim promenama. On podrazumeva da svako može da radi ono što ne zna. Vlast se slaže da je demokratija po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura, ali da, u slučaju potrebe, sve odredbe ustava, zakona, podzakonskih akata i drugih propisa mogu da budu zanemarene, preskočene, poništene ili proizvoljno tumačene.

A ako tako funkcioniše vlast u Srbiji, zašto ne bi i u Beogradu? 

Apsolutnu samovolju ovaj duguljasti čovek i njegova grupa na vlasti demonstrirali su kroz takozvani "projekat", Beograd na vodi. Motiva su imali više. Jedan je posledica tradicije da svaka nova vlast u Srbiji ima potrebu da sebe nekim stvarnim ili lažnim simbolom ugradi u lik ili urbanu strukturu Beograda, pa šta košta da košta. Drugi je jasno očekivanje da će profit koji ova mala grupa može sasvim nekažnjeno i nekontrolisano da otme od grada biti svakako enorman i da će se svi zauvek obogatiti. Treći je vera u sopstvenu nadmoć i samopouzdanje koje su stekli brojnim nekažnjenim uzurpacijama vlasti, kršenjem procedura i nepoštovanjem zakona, pa čak i onih koje su sami doneli.

Zbog toga su, a već smo o tome opširnije i pisali i držali tribine pa nećemo detaljnije obrazlagati, ovaj projekat obeležili potpuno kršenje procedura i obaveza utvrđenih Zakonom o planiranju i izgradnji, novi Lex Specialis kojim je omogućena kasnija noć fantoma u Savamali, nezakonita izmena urbanističkog plana, sasvim nezakoniti i besmisleni Prostorni plan područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda – područje priobalja reke Save za projekat "Beograd na vodi", nezakonito poklanjanje ogromne površine dragocenog gradskog građevinskog zemljišta privatnim preduzimačima (poklonite to i bilo kome drugom, pa da vidite kako će uspešno da zaradi i profitira), potpuno nelegalna izgradnja besprizornih arhitektonskih rugoba bez pribavljanja propisanih dozvola i na kraju teška rana na poznatom licu dragog grada. Da bi sve to tako nesmetano teklo, bila je neophodna i eliminacija domaće pameti i znanja i njihovo stavljanje van upotrebe. Zato su neke čudne firme i ljude koji ne znaju ni gde su ni šta rade, ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem i pokazuju potpun diletantizam - uveli u urbanizam, projektovanje, izgradnju i mutne investicione poslove.

I tu se, gle, zatvara krug – izgradiće neki novi most, ali srušiće stari most, a niko ne zna kakav će biti taj novi i zašto ruše stari.

Zašto kažem zatvara se krug?

Pa upravo onim potpuno besmislenim i nelegalnim "specijalnim" prostornim planom, propisano je i raspisivanje onog konkursa za rešenje novog mosta preko Save na mestu postojećeg Starog savskog mosta! Drugim rečima, a to nam je tada možda nekako i promaklo - tim planom su oni u stvari zapečatili i sudbinu Starog mosta, on je samo tužna kolateralna šteta.

I mi sada samo pratimo epilog prakse da se, po modelima onih čudnih duguljastih ljudi i družine oko njih, iz odlučivanja o stručnim stvarima i iz svih procedura eliminišu propisi, zakoni, struka i znanje, pa o inženjerskim stvarima odlučuje neko mali ili neko poluškolovan ili lažno školovan, samo zato što su na vlasti i zato što govore samo jezikom moći.

Jezik moći, ili šta nam to rade i dokle će

S nestrpljenjem iščekujemo novu demonstraciju sile jezika moći i neku novu aferu. Hoće li nekome pokloniti Hipodrom? Hoće li još neki resurs budzašto dati nekome? Hoće li pustiti niz vodu još jednu turu unesrećenih radnika? Koliko će još urušavati dostojanstvo najstarijih otimanjem njihovih ionako malih, a teško i pošteno stečenih, penzija? Šta još pogano  mogu da smisle i preduzmu, a da ne možemo da ih sprečimo. Šta nam to rade i dokle će?

Šta je i čemu služi jezik moći kojim se služe?

Jezik je sredstvo komunikacije među ljudima, ali i spoljašnja forma mišljenja i društvenog iskustva, dinamički sistem koji se kroz vreme bogati i menja svoja značenja. 

Filozofi kažu da se izdvajaju tri određenja moći: moć kao puka moć, moć kao mogućnost i moć kao nadmoć. Moć kao puka moć neutralna je u odnosu na čoveka i predstavlja moć opstanka, pokretanja i razvoja. Moć kao mogućnost pre svega se odnosi na čovekove stvaralačke potencijale, jer je stvaralaštvo samo po sebi moć. 

Ova treća moć, moć kao nadmoć, ispoljava se u načinu vladanja, zapovedanja, upravljanja, prisvajanja, a podrazumeva i hijerarhiju i zavisnost.

Jezik moći je ona komunikacija među ljudima u kojoj jedna strana, prisvajanjem neke prednosti, nastale kao posledica prava na vladanje, zapovedanje, upravljanje, prisvajanje, ili visokog mesta u hijerarhiji, drugu stranu unapred stavlja u podređen položaj i zavisnost.

Jezik moći je kad stručnjak laicima neku svoju odluku brani, obrazlaže i objašnjava stručnim terminima koje obični građani ne razumeju pa tako sebe stavlja u nadmoćan položaj i unapred eliminiše mogućnost ravnopravnog dijaloga i kvalifikovane rasprave. Jezik moći ne poznaje argumente, samo moć.

Taj jezik često koriste lekari, najčešće političari, vični su mu pravnici i advokati, a ne retko i moje kolege urbanisti zakukulje i zamumulje priču o bruto gustinama, indeksima zauzetosti ili izgrađenosti, parametrima ili pokazateljima, da bi odbranili neko loše urbanističko rešenje i naveli građane da ga usvoje.

Taj jezik koristi i sadašnja vlast Srbije kad u svakodnevnoj komunikaciji oko običnih životnih tema zameni teze ili zabrinutim podanicima servira samo uopštene stavove, a onda beskonačno kao tantre nabraja i ponavlja izmišljene, nemerljive i neproverljive indekse razvoja, skoka dohotka, smanjenja nezaposlenosti, stopa privrednog rasta i druge opsene.

Tek kad utihne taj jezik moći, zavladaće komunikacija i demokratija.

Tek tada ćemo imati pravnu državu, a urbanizmom će se baviti urbanisti, projektovanjem arhitekti, konstrukcijom građevinci i statičari, lečenjem lekari, opsenom samo mađioničari, planove će posle kvalifikovane i argumentovane diskusije menjati ili usvajati građani, lokaciju novog mosta će dugo birati tim saobraćajnih planera i urbanista, saobraćajno rešenje povezivanja novog mosta s okruženjem će raditi saobraćajni inženjeri, sam novi most će projektovati naši inženjeri, a Stari most će urediti i za nove namene i sadržaje opremiti arhitekti, dizajneri, zaštitari, majstori turizma i magovi marketinga. 

Kad će to sve biti?

O tome ćemo, valjda, najzad, ipak, odlučiti sami, kad se ukaže prilika, možda već prvi sledeći put...

 

Autor: Marin Krešić, predsednik Saveta Nove stranke za planiranje, urbanizam i izgradnju

Marin Krešić

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori