Politikantstvo koje je u Srbiji na delu decenijama, načinilo je mnogo štete kako ljudima koji preživljavaju posledice tog politikantstva, tako i politici i političarima. I dok su posledice po narod teške ekonomski pa onda i svakako drugačije, posledice po politiku i političare su ipak teže i dalekosežnije i po društvo razornije.
Mnogi će ovu konstataciju dočekati na nož, urlajući sve one činjenice o teškoj ekonomskoj situaciji, o propasti sistema, društva, porodice, nacije i tako dalje. I biće u pravu samo malim delom, jer državu čini stanovništvo, ali državom upravljaju politika i političari. Kakve je posledice politikanstvo ostavilo na politiku i političare pitaće mnogi, ne bez opravdane srdžbe. I šta se to nas tiče, oni lepo žive?! Mnoge i loše posledice je ostavilo, a tiče nas se i te kako. Ajde da stvari postavimo kako treba, lakše ćemo pohvatati sve konce.
Političari su pripadnici određenih političkih organizacija - stranaka. Stranke čine članovi koji su u stranku ušli svojom voljom, privučeni programskim opredeljenjem i programima stranke. Svi članovi stranke obraćaju se potencijalnom biračkom telu približavajući mu ideje i ciljeve stranačke politike. Birači se na izborima opredeljuju za stranku\političara čiji program im odgovara.
To je tako u teoriji, a delom i u zemljama koje nisu imale politikantstvo kao dominantan oblik bavljenja politikom, ali ne i u Srbiji. U Srbiji se sve završava nakon konstatacije da su političari članovi političkih stranaka. Sve posle toga je postavljeno na tumbe upravo zahvaljujući politikantstvu. Članstvo jedne stranke u Srbiji uglavnom sačinjavaju ljudi koji niti znaju program stranke, niti ih on zanima. Nekoliko je podgrupa karakteristično za tu veliku grupaciju.
Prvi su članovi iz lične koristi koja se ogleda u veoma širokoj gami benefita od samopromocije pa do besramnog bogaćenja na račun države i društva. Možda takvi članovi i nisu najbrojniji, ali su svakako uvek blizu vrhu stranke.
Drugi su članovi silom prilika, nevoljno. To su ljudi nekom mukom naterani da „prodaju dušu đavolu“, da se učlane u stranku da bi zadržali posao, da bi zaposlili dete ili bračnog druga ili pak sebe.
Treći su članovi po nagovoru. Učlanili su se na poziv nekog duga, poznanika, rođaka, nemaju nikakav interes, ne zanima ih politika, ali su voljni pomoći svojima, da bude „gušća čorba“.
Na kraju ostaju članovi iz ideala/ideologije. Ima ih mnogo u svakoj stranci na samom početku prilikom formiranja stranke, ali i na kraju, prilikom odumiranja stranke. U početku su u većini i nose stranku, a vremenom, čak vrlo brzo, nadilaze ih po brojnosti gore pomenute tri grupacije.
Politički laik će pitati zašto. Zato što je politikantstvo stvorilo sliku da je politika neka prljava, pokvarena, lopovska rabota, da su političari bezmalo ološ i polukriminalci, a da su članovi stranke osobe bez ličnosti i integriteta, slepi sledbenici predsednika stranaka promovisanih u „lidere“, te da svako ko se i učlani u stranku pripada jednoj ili svim pobrojanim grupacijama. I sve to uz nepristojno generalizovanje.
I tu se upravo nalazi najveća šteta koju je politikanstvo nanelo politici, a posredno i društvu. Stvoren je kod ljudi animozitet prema bavljenju politikom, odbojnost ka svakoj pomisli o članstvu u stranci, predrasude prema svakom ko je član stranke, pa se iz toga izrodila posledica da su nam stranke pune ljudi koji imaju isključivo interes kao vodilju, pa ih zadovoljenje interesa vodi ka menjanju stranaka često i ideološki veoma suprotstavljenih. Ali interes je bitan, interes je ideologija pa se i taj animozitet pothranjuje svim sredstvima upravo od strane onih koji iz politike crpe ličnu korist. Naravno da veliki deo odgovornosti snose same stranke, možda i najveći. Sa druge strane politika je merljiva kategorija pa je i snaga neke stranke izražena u broju članova i simpatizera, a kapitalizovana u broju glasova na izborima.
Upravo da bi se ostvarila osnovna funkcija stranke, a to jeste rezultat na izborima, potrebni su glasovi koje na lokalu uglavnom donose upravo članovi. S obzirom da bez glasova nema ni uspeha na izborima, oni su postali predmet sve vulgarnije trgovine i potkupljivanja, pa su time i sami birači dovedeni u poziciju da podržavaju politikantstvo, a da toga nisu ni svesni. Tako su stranke prinuđene da brojnost i članstvo uvećavaju koketirajući sa niskim porivima pojedinaca ili da tavore sa malim brojem članova i na kraju se ugase. To je vrzino kolo kojem se kraj trenutno ne nazire i koje na ovaj ili onaj način odgovara svima. I učesnicima u političkom životu, ali i građanima.
Kad se najave ili raspišu izbori, građanima poteče med i mleko. Krenu radovi na lokalnom nivou, šljunče se ili asfaltiraju putevi, menjaju bandere, postavlja rasveta, podižu se propale ograde, saniraju mesne kancelarije i domovi kuilture, a lokalni političari se utrkuju koji će češće i više bivati viđen u kraju. Sve zasluge za tu „brigu“ o narodnom dobru pripadnu lokalnim eksponentima stranaka koji pak time potkupljuju biračko telo da „se seti ko brine o njima“. Politikanstvo u najogoljenijoj formi.
Na višim nivoima izbora maše se milijardama investicija, povećanjima plata i penzija, besmislenim i štetnim obećanjima koja niko živ ne može ispuniti. Politikanstvo na najvišem nivou. A građani oberučke konzumiraju te „blagodeti“, ne razmišljajući da su one u stvari obaveza - posao vršioca vlasti, a ne neki poklon koji im vlast i stranke udeljuju. Rešenje tog vrzinog kola nalazi se u promeni prvo izbornog sistema, iz proporcionalnog u većinski, a zatim i sistema na kojima počiva funkcionisanje vlasti i države.
Ako najboljem selektoru na svetu date zadatak da napravi reprezentaciju od igrača sa dve leve noge, ne možete očekivati da gradi igru po desnom krilu jer jednostavno nema sa kim. Isto je i sa strankama. Ako su pune članova vođenih pukim sopstvenim interesom, možete očekivati dobro samo kada se njihov interes na kratko poklopi sa vašim. Rešenje tog problema nalazi se u vraćanju ugleda politici kao delatnosti i političkim strankama kao organizacijama. To se može učiniti povećanjem broja članova koji su vođeni zajedničkim interesima i idejama kao i odstranjivanjem politikanata i kalkulanata iz političkog živbota, za šta su odgovorne same stranke. Neophodno je i da biračko telo preuzme odgovornost za rezultate izbora i vlast koja iz toga proistekne i na izborima počne da kažnjava one kojima je politikanstvo jedina politika.
Krajnje je vreme.
P.S: Baviti se nečim, a pri tome nemati interes za rezultat koji će iz toga proisteći, za mene je jednako hodanju bez cilja, hodanja radi.
Leave a Reply