Odmah da se razumemo, nemam ništa protiv opanaka i ovaj tekst nije protiv njih.

Svi smo svesni, ili makar veći deo nas koji smo imali tu sreću da se danas probudimo u Beogradu, da nam je juče u poseti bio jedan veoma drag i važan gost. Svratio nam je na svom putu ka Prištini... pomalo nenajavljeno, pomalo u terminu drugog gosta, pomalo zatvorio saobraćaj, ali ništa na šta već nismo navikli kada nam je neki važan i drag gost u poseti. Dočekan je kako valja, uz hleb i so. Niko mu nije zamerio što, kako se ono narodski kaže, lečka kasni, i krenulo je sa razgovorima. Pala su izvinjavanja, pala su prenemaganja, pali su teški uzdasi, mislim na našeg vrlog domaćina koji neizostavno i očale pomalo namešta uz te teške i ničim izazvane uzdahe.

Nakon oficijalnog dela, krenuo je mali karavan sa gostom da se po našem gradu prošeta. I gde će, šta će, vrli domaćin pravac u kafanu, a prestonica hvala Bogu dragom, obiluje ovakvim folklornim elementima. A kafana najviše u onoj staroj ulici, što ima ono što nije asfalt, nego ono što viri još od turskog zamana, ono sa rukom… Pardon, o političkim mrtvacima - sve najbolje. I krenuše naši da pokazuju dragom nam i visokom gostu kako je to nekada bilo, kako se nekada teško živelo, kako eto sad je odlično jer iz svake kafane ide neka lagana muzika, sede neki ljudi koji vole vlast, piju neku vodu i jedu sendviče lepo poslužene u plastičnim kesama koje samo podsećaju na one za đubre.

Kada se dragi gost uverio da je sve kao u nekom dobro režiranom filmu Emira Nemanje Kusturice, odlučio je da za sebe uzme i neku uspomenu. Pade mu oko na nešto što izgleda jako čudno. Cipele koje su blago neobičnog oblika. Naš vrli domaćin odmah objasni da se radi o opancima šiljkanima, koje su u nas poznate kao narodna obuća. Pokušavao je vrli domaćin da objasni za šta se i u kojim prilikama koristi takva obuća. Gosta je najviše intresovalo čemu služi ona budža na vrhu. Preznojavao se naš veliki domaćin, rumeneo, zeleneo i pomislio u sebi sigurno - „Kud mu šajkaču ne pokazah, ona ima manju upotrebnu vrednost prilikom…“ A onda se dosetio sjajnog bega od nezgodnog pitanja, po čemu je on inače poznat (pogledati pod: slučaj Helikopter, Savamala, izborna noć, Velika Srbija itd). Urlikom ranjene zveri zatraži prodavca i čovek od glave do pete obučen kao gegula koji je tri cara pobedio, iskoči iz tezge. Vrli domaćin odmah zatraži da se gostu daju opanci, pa nek sam razluči kako i čemu služe one budže za koje se toliko intresuje. Ali ne lezi vraže. Gegula, ponosno razumejući svaku reč i gest dragoga nam gosta, odgovori na tek postavljeno pitanje o ceni ovih opanaka, da iste staju tričavih sedamdeset evropskih novčanica.

I tu, kao što reče pokojni glumac Dragomir Bojanić Gidra u ulozi kaplara Janićija, bide komendija. Videvši da ništa nije free, jer se kod nas toliko dobro živi da je i druge komšije sramota, poče prebiranje po džepovima. Naš vrli domaćin, uzdahnu, možda prvi put u životu teško, preteško, ali iskreno, i shvati da je novčanik sa novcima dao nekom malom Neši iz Beograda da plati ceh u kafani od prethodne večeri, a ovaj jadan zaglavio sa drugim, nešto nam manje važnim gostom do same zore. Kud makar nije zakazao sednicu Vlade u cik zore, pa da pozajmi od nekog od Vulina, pa će im Neša posle vratiti, svoj trojici. A i onaj što je vozio Cicu nije dostupan. Uvaženi i cenjeni gost ponudi da plati, ali kad domaćin podviknu, gegula otrča po kesu, a gost brzo povuče ruku iz džepa. Samo je lagano dodao - to je plaćeno.

Iako ova scena podseća pomalo na onaj vic o Putinu i konobaru, nažalost to je realna situacija iz života našeg vrlog domaćina Aleksandra „gospodara“ Vučića, koji tako propisno izbruka sebe, a bogami i sve nas, jer ni novčanik ne nosi, a o parama da i ne govorim. Što ono kaže moja baba, gde ćeš u svatove, bez one stvari?

Autor: Đorđe Nakić, šef kabineta predsednika Nove stranke

Foto: Beta