Pismo budućem emigrantu

Pismo budućem emigrantu

Dragi moj mladi prijatelju,

Postavio si mi najteže moguće pitanje: "Otići ili ostati"? Boreći se sa svojom dilemom i tražeći savet od mene, misleći da sam merodavan za davanje  informacija koje ti mogu promeniti sudbinu, verovatno nisi bio ni blizu pomisli u kakvu si me frku ubacio i kako si, nenamerno, probudio onog demona u mojoj glavi s kojim se borim veći deo života i koji je, tek nedavno, zaspao krhkim snom verovatno iscrpljen beskonačnim i jalovim raspravama sa mnom.

Stvari ti, prijatelju, stoje ovako: Ukoliko ti je osnovni i jedini cilj da napraviš veću kintu, da imaš pristojan krov nad glavom, pun frižider, dobar auto i solidan konto u banci, onda ne razmišljaj ni trenutka. Pakuj kofere i briši tamo gde si naumio. Trči i ne okreći se sine, nemoj da dolaziš ovde ni na odmor. Ne treba ti ni to. Samo ćeš da se nerviraš. Ukoliko te blaženim čini pomisao da ćeš moći da jedeš nutelu svakog dana supenom kašikom i da svaki put kada odeš na pumpu sipaš gorivo do vrha, onda ćeš naći svoju sreću. Garantujem ti i potpisujem da ćeš ostvariti svoj san, što ti od sveg srca želim. Ako ti je ovo što sam naveo dovoljno da prelomiš i doneseš odluku, počni da se pozdravljaš sa rodbinom, zovi taksi i nemoj da čitaš dalje. Nema potrebe.

Međutim,  ima nešto u tvom pismu što mi govori da spadaš u onaj soj kome za sreću treba i malo više, pa me je to ponukalo da ti posvetim još nekoliko redova. To je rečenica u kojoj kažeš: "Hoću da pobegnem odavde i nađem svoj mir". E, rođače, ovde već dolazimo na osetljiv teren.  Šta misliš, da li je moguće bekstvom doći do mira u duši? Ni mnogo pametniji od mene nisu našli rešenje za to pitanje, pa neću ni pokušavati da ti odgovorim sa da ili ne. Reći ću ti samo da sam, davnih dana, bio u tvojoj koži i da tačno znam kako se osećaš.

Tamo, početkom devedesetih, počeo sam da dobijam neizdrživ osećaj da me sopstvena zemlja u kojoj sam rođen i odrastao nepodnošljivo žulja. Da, baš tako. Žulja kao tesna košulja koja te guši i ne da ti da dišeš. Sve me je nerviralo. Navala primitivaca koji su okupirali svaki kutak, kreteni koji su se dokopali visokih funkcija i odlučuju o mojoj sudbini, ljudi koji su se pred mojim očima pretvarali u bedne poltrone, ološ koji je došao na vlast i počeo da kreira život po svojim merilima... Zvuči poznato, zar ne? Bio sam siguran da je bekstvo rešenje i da ću negde daleko naći svoj mir. Daleko, što dalje, tamo preko okeana gde nema debila koji me nerviraju. Tako sam, bar,mislio. Nisam hteo da mi život prođe u borbi sa vetrenjačama i sa daleko brojnijim neprijateljem. Nisam hteo da me pre četrdesete pogodi srčka u nekom redu za mleko ili benzin. Pobegao sam pred cunamijem prostote koji je preplavio moju lepu, rasturenu zemlju.

To moje traganje za srećom i mirom, ili, bolje rečeno, bežanija (koja se još naziva i emigracija), potrajala je skoro dve decenije. Toliko sam bio napolju u potrazi za spokojem. Da li sam ga našao, ako sam već utrošio toliko vremena? Hm, ne bih baš da ti se ispovedam, ali verovatno ti činjenica da sam se vratio, dovoljno govori.

Kao što rekoh, imam osećaj da ti je za sreću potrebno i nešto više od punog stomaka, i da nisi batalio čitanje ovog pisma. Ako je tako i ako ti bar nešto znači tvoja ekipa koju poznaješ najbolje na svetu, ako ti nešto znače mirisi tvog detinjstva, ako ti srce zaigra kada prođeš ulicom u kojoj si rođen a sunce te prati kao verno kuče, ako voliš da blejiš na nekom ćošku dok gledaš devojke koje prolaze i ne misliš ni o čemu, ako ti ponekad dođe da se baš u utorak olešiš sa društvom i muzici daš pola plate, ako voliš da baciš preferans, ako... E, ako je tako, onda razmisli dobro. Baš dobro. Ne bih želeo da mi se kroz nekoliko godina javiš i napišeš kako imaš sve, ali ti stalno nešto nedostaje i izmiče kao fatamorgana. A slutim da će tako biti. Nagledao sam se bogatih emigranata sa praznim očima. Ne treba ti da se upisuješ u to društvo. Ima ih sasvim dovoljno.

Sada se, osećam, pitaš šta je rešenje. Ovde ne možeš da živiš a malo sam te pokolebao sa udaranjem na te proklete emocije. Pa, sine, evo kako ja na to sada gledam:

Zamisli da sa devojkom sediš u svojoj omiljenoj kafani. U kafani u kojoj te svi konobari znaju po imenu, gde si popio prvo muško piće, odakle si kretao u pohode na grad i gde se osećaš fino i udobno kao u starim, razgaženim papučama. Sedite tako i uživate, kad na vrata nahrupe tri bitange. Pijani, bahati i nepodnošljivo glasni. Sedaju za sto do vašeg i odmah učine da ti, do tada, lepo veče, jednostavno presedne. Zamisli da su ta tri dripca Vučić, Dačić i Vulin. Ovaj prvi smara do besvesti i prenemaže se da je svima muka, Dačić se pijano dernja i urla "Miljacku", Vulin se upadljivo svadja sa ona tri vulina koji stanuju u njegovoj glavi...Dobacuju svima, pohotno gledaju u tvoju devojku i,  uopšte, razore ti život dok si rekao keks.

 Imaš dva izbora. Prvi je da se pokupiš, uzmeš devojčicu za ruku i mirno izađeš iz kafane prepuštajući je bahatom ološu koji sada gospodari njome. Prilično bezbolno i efikasno rešenje, samo...Tu ti više povratka nema, oni su je zauzeli za sva vremena, a i nisam baš siguran kako ćeš se osećati posle toga i da te, možda, savest neće buditi u pola noći stavljajući ti u glavu nepodnošljivu pomisao da si pred bagrom podvio rep i pobegao. Pitanje je i kako bi te devojka gledala nakon svega, zar ne?

Drugi je da ustaneš i staneš im na crtu. Da im pokažeš da su mali, bedni, da hvataju na galamu i da to kod tebe ne prolazi. Da im dokažeš da si spreman da se boriš za svoje parče sreće i da se ne plašiš gamadi koja preti da uništi sve čega se dotakne. Da im pokažeš kako možeš da primiš udarac, ali i da ga zadaš. Kako možeš da ustaneš ako padneš i da se boriš do kraja. Da nisi od stakla. Sve dok ne isteraš mamlaze iz kafane i vratiš se svom miru. Za koji si se izborio.

Kapiraš šta hoću da kažem?  Možeš da pobegneš i ceo život nosiš neki kamen u stomaku, a možeš da ostaneš i da se boriš. Za sebe i za svoju sreću. Za svoju porodicu, za one koji dolaze. Znam da ti se sada čini da su oni večni i nepromenljivi, ali nije tako. Sigurno. Video sam leđa i mnogo jačim od njih. Kada malo bolje razmisliš, zašto bi ti, uopšte, napuštao kafanu koju voliš zbog nekih bilmeza? Neka idu oni. Svima će biti lepše.

I još nešto, sine, da zapamtiš. Iz sebe se ne može emigrirati. To još nikom nije uspelo.

 

Nebojša Milosavljević, novinar i član Gradskog odbora Nove stranke Beograd

 

   

 

Nebojša Milosavljević

Rođen 1962. u Kruševcu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1988. godine i narednih nekoliko godina radio kao novinar u kući "Politika". Sredinom 1955. preselio se u Kanadu gde je, pored drugih poslova, nastavio da se bavi novinarskim i književnim radom. Od decembra 2013. godine živi u Beogradu. Član je Gradskog odbora Nove stranke Beograd.

Ostavi komentar

Zatvori