Prenosimo izlaganje Vesne Rakić-Vodinelić, profesorke prava i predsednice Saveta Nove stranke, sa promocije dvojezičnog izdanja knjige Vojina Dimitrijevića “Strahovlada: Ogled o ljudskim pravima i državnom teroru” u CZKD.

Vojin Dimitrijević je knjigu Strahovlada napisao još 1984. godine. Sve je, dakle, bilo odavno, vreme se to meri decenijama. Međutim, ono što se može u Strahovladi pročitati i danas je aktuelno. Najveći deo teksta ove knjige posvećen je uočavanju i analizi manipulativnih tehnika ideologije i vladavine, zapravo, posvećen je tehnikama i metodama terorisanja ljudi strahom. Vladavina strahom, sa stanovišta vlastodržaca, ima za cilj vladavinu straha. Dakle, jednim metodom se postiže taj isti cilj. I uspe li vlast da rasprostre tu vladavinu straha, to za posledicu ima nešto od onoga čemu svedočimo ovih meseci i godina, a to je za mene neobjašnjivo ćutanje većine, život u sivoj zoni u svakom mogućem pogledu, ne samo ekonomskom, u okolnostima siromaštva duha, tela, ljudskih kontakata, siromaštva ideja, u beznađu koje gotovo da ide do mrtvila.

Vojin je u ovoj knjizi vrlo jednostavnim rečima, shvatljivim svakome, opisao metode ponižavanja, pretnji; opisao je, naravno, povrede fundamentalnih ljudskih prava koje su posledica terora strahom. On, naravno, najviše govori o povredama prava na život. Pisao je, interesantno, i o dužničkom pritvoru – zanimljivo poglavlje – kao značajnom vidu državnog terora za koji smo mislili da je istorijski prošao. Međutim, suočavamo se sa time da nije. Iako ne možemo upotrebiti reč “pritvor”, ali možemo “egzistencijalnu pretnju”. Moglo bi se tvrditi da ovaj ogled Vojina Dimitrijevića postiže naročitu jasnoću i bistrinu u poglavlju koje se bavi posebnim zonama straha, a to je u obradi primera iracionalnog državnog terora koji je sam sebi svrha, dakle, primera u kojima je državni teror gotovo sve u jednoj društvenoj, državnoj organizaciji: i oblik, i način i sama svrha vladavine onoga ko teror emituje.

Primeri koje Vojin obrađuje su veoma živi. Živi su zato što nas podsećaju na ovdašnju i današnju – upotrebiću tu reč – strahovladu, koja ima tragikomični karakter. Verujem da Vojin ne bi olako prešao preko ovog mog epiteta “tragikomični”. On bi smatrao da to “komični” možda ublažava značaj onoga što se ovde dešava, ali nekako mi se čini da to ne možemo u ovoj prilici, u prilici strahovlade – zovimo je mekom, mentalnom, ekonomskom, pre nego fizičkom i neposrednom – ipak zaobići. Ja sam pronašla u Vojinovoj knjizi nekoliko minijatura koje su zapravo aforističke, nekoliko rečenica koje, meni makar, zvuče kao pravnički ili politički aforizmi, i pokušala sam, verovatno neupešno, za ovu priliku da ih uporedim sa nekim drugim rečenicama.

Na primer, kada je u pitanju javno i privatno, Vojin citira jednu osobu koja je izrekla sledeću misao: “Privatna ličnost je samo čovek koji spava”. To je, vidi se iz Vojinove fusnote, rekao Robert Laj, nacistički funkcioner. Ja ne znam zašto me to podseća na sledeće reči: “Protest nije ništa dugo do grupa ljudi ujedinjena u mržnji” – citat Nebojše Stefanovića, funkcionera SNS-a.

Primeri udvorištva koji prelaze u kompletni idiotizam (tako sam ja to nazvala): Vojin kaže u jednoj rečenici, to je zaista aforizam: “Nije dovoljno pljeskati, treba pljeskati fanatično”. Naravno, on to govori sa ironijom, ali mi svedočimo sledećem, citiram: “Divim se našem premijeru, i mentalno i fizički, i na svaki drugi način” – Zoran Babić, funkcioner SNS-a.

Izazivanje straha kao centralna Vojinova tema – ja bih to nazvala “izazivanje straha, ili slučaj ombudsmana”. Kaže Vojin: “Indicije na osnovu koijh se postaje sumnjiv jesu u stvari samo pretpostavke, pretpostavke o tome šta sumnjivi misli”. I kaže Vojin dalje: “Čovek može da strada samo zato što je sumnjiv. Pretpostavlja se da je kriv, a ne nevin”. A na to idu reči: “Afera pištolj – mračna tajna zaštitnika građana mora da se istraži do kraja”, vrišti sa prve strane Informera od nekog tamo aprila 2015. godine.

Šta kaže Vojin o svakodnevnom državnom teroru: “Istina gubi smisao, činjenice postaju privid. Odnosi uzročnosti su privremeni. Sve to određuje neko drugi. Sumnjajući u svoj razum, pa čak i u čula, čovek je ostavljen bez čvrstog uporišta i živi u svetu nepredvidljivosti”, kaže Vojin u ovom svom ogledu. A šta kažu naše novine? Šta kaže naša tragikomična strahovlada: “Prvi potpredsednik vlade, Aleksandar Vučić, izjavio je da je sa šeikom Muhamedom bin Zajedom dogovorio investiciju vrednu 3,1 milijardu dolara za projekat Beograd na vodi”, a onda: “Za finansiranje projekta Beograd na vodi kompanija Eagle Hills će obezbediti 300 miliona evra, i to 150 miliona evra u formi kapitala, uz dodatnih 150 miliona evra u formi pozajmice osnivača kompanije”.

Najzad, država kao noćna mora: svi ovi primeri dovode nas – možda preterujem, makar mene – do toga da državu u kojoj živim poimam kao noćnu moru, a Država kao mora, to je poglavlje u ovoj knjizi koje se mora pročitati. Ova knjiga je odgovor Vojina Dimitrijevića na pitanja koja su ga morila, odgovor slobodnog čoveka, i njegov optimizam i njegova vera u konačno oslobađanje od straha, jeste optimizam slobodnog čoveka. Danas nema mnogo ljudi slobodnih od straha. Međutim, ja mislim da je pitanje pre koliko ima ljudi voljnih da misle i onda kada vlastodršci pokušavaju da terorišu njhov zdrav razum, jer to je osnovni objekat državog terora kod nas. Ljudi koji glasno, pod svojim imenom i prezimenom postavljaju pitanja. Čitajmo ovu Strahovladu, da bismo odbili da u njoj živimo.

Razlog zbog kojeg Vučić dobija podršku Zapada, leži u jednoj reči koja ima zaslepljujući smisao za zapadne države, a to je – stabilnost. Dakle, oni se boje nestabilnosti Balkana, zato što je novija istorija pokazala šta sve iz te nestabilnosti može da proistekne, i ja verujem da postoji određeni interes da se podržava i Orban, da se podržava i Vučić, jer se i jedan i drugi nalaze na tom migracionom putu, i da sa druge strane postoji stav “pa ako hoćete baš neku demokratiju, za koju vi očigledno niste spremni – izborite se sami”.

Neki način da ovaj režim zapravo propadne je onaj koji on sam neguje. Naime, oni toliko lažu, toliko mnogo lažu, toliko mnogo ljudi obuhvataju tim svojim lažima, s jedne strane, a s druge strane, ova država neprestano osiromašuje kad su u pitanju njeni građani. Mislim da je pristanak građana na to iznuđen strahom, nešto kao ugovor po pristupu, je li, gde velika kompanija tera nas, potrošače, da prihvatimo njene uslove... To se može s time porediti. Dakle, ja mislim da će prosto ponestati dovoljno sredstava da se održava onaj deo stanovništva iz kojeg se crpi lojalnost, i da jednostavno ta strašna i bezočna laž koja počiva na uverenju da su većina nas potpune budale, plus ta nemogućnost da se ekonomski održi ovaj ugovor – dovešće do nekakve anomije koja će verovatno biti kombinacija izgubljenih izbora, pokušaja izborne krađe i nekakve, ja mislim, pobune ili puča, koji bi se možda mogao porediti po dejstvu, ako ne po masovnosti i po pojavnom obliku, sa onim što se već jednom u Srbiji desilo.

Izvor: Peščanik