- Moram da kažem da se ne osećam da sam u politici. Bar ne još uvek. Suviše dugo sam se bavila mojom starom profesijom da bih tek tako mogla da je promenim. I mišljenja sam da kad bi u politici bilo više ljudi koji su ostvareni u nekim drugim profesijama bilo bi bolje i za društvo i za politiku. To možda zvuči idealistički jer je i pitanje koliko takvi ljudi mogu da opstanu u politici. Ne osećam se političarkom, nisam to, niti to mogu da postanem.

Zvučite kao Mirko Cvetković kad je sa mesta premijera znao da kaže “to ovi političari”...

- Jedno je ako ste vi na nekoj odgovornoj političkoj funkciji koja nosi odgovornost. To što je on rekao je znak da je hteo da skine odgovornost sa sebe. Ne treba da budete profesionalni političar da biste shvatili kakva vam je odgovornost. Čovek što ima manje politikantskog i manipulantskog u sebi pre može da oseti odgovornost. Ako pogledate neke druge kulture, koje nisu evropske, na prime Japan, možete da vidite kako njihovi ljudi na važnim političkim funkcijama imaju pojačan osećaj odgovornosti i često se to po njih završava na tragičan način.

Ipak, sutra ako biste bili izabrani za gradonačelnika, to bi bilo i političko mesto?

- To ne sporim. Mislim da oni koji su politički funkcioneri bez obzira na njihovo osnovno životno zanimanje moraju da razviju svest o svojoj odgovornosti, ali moraju i da postoje društveni i pravosudni mehanizmi da se ta odgovornost opredmeti.

Nedavno ste rekli kako će odbornici Nove stranke u budućoj skupštini Beograda biti straža koja će obaveštavati građane. Nad čim ćete stražariti?

- Pre svega sam mislila na način na koji sada radi Skupština grada. Bili smo svedoci da su skupštine grada bile naprasno zakazivane, dnevni red često nije bio poznat, o odlukama sa tih sednica obaveštavani smo naknadno kada je neka šteta već bila načinjena. To je nedopustivo, pre svega sa stanovišta onih koji predsedavaju Skupštini. Ako oni to dopuštaju, onda moraju da budu tu odbornici koji će biti dovoljno kuražni da o tome obaveste javnost.

Koliko verujete u regularnost izbornog procesa za beogradske izbore, s obzirom na to da znamo šta se događalo na ovim višim nivoima?

- Ima nekih indicija da će se ti izbori odvijati pod neregularnim uslovima. Pre svega, tu mislim na priče koje su dosta učestale i dolaze iz mesta van Beograda da se poslednjih meseci intenzivno veći broj ljudi iz tih mesta preseljava za Beograd. Naravno, sasvim je moguće da oni zaista menjaju mesto prebivališta i zaista se sele u Beograd, ali naša iskustva sa prošlim izborima sa dostavljanjem onih listića na adrese na kojima određeni ljudi nikad nisu stanovali, izazvala je našu pozornost. Zato ćemo uraditi sve, pre svega pozivajući se na Zakon o informacijama od javnog značaja, da se vidi na koji način, koliko i iz kojih razloga toliki broj ljudi dolazi u Beograd. Drugo, mora se obratiti pažnja na to kako se sastavlja birački spisak, na ravnopravnije predstavljanje kandidata u medijima i na metod rada izbornih komisija. Ja sam posle dugo vremena imala priliku da budem član Republičke izborne komisije i tu smo takođe imali priliku da vidimo kako je i to postala glasačka mašinerija kao u Skupštini.

Neposredno posle inauguracije Aleksandra Vučića za predsednika napisali ste da to može biti dan kada je autoritarna vlast postala otvorena diktatura. Prošlo je nekoliko meseci, kako se stvari razvijaju, jeste li bili u pravu?

- Posle četiri meseca ne bih mogla da tvrdim da sam u pravu. Pravim razliku između autokratije i diktature i mislim da se mora praviti razlika. Diktatura je ovo što se dešava u Turskoj. Tamo za običan natpis u novinama možete biti pritvoreni. Do toga ovde još uvek nije došlo, mada moram reći da u poslednje vreme znaci nisu tako ohrabrujući. Čitali smo kako su negde u unutrašnjosti majka i ćerka bile privedene u policiju zbog nekog posta koji su stavili na Fejsbuk i koji je protumačen kao pretnja. Nije sporno da se na pretnje mora obratiti pažnja, ali treba ozbiljno videti koje reči se mogu smatrati pretnjom. Imate i slučaj pokojnog Mladena Nikolića koji je poslao neki SMS komšiji u kojem je, navodno, pretio Aleksandru Vučiću. Bio je priveden, potom stavljen u pritvor, a onda je utvrđeno da nije dovoljno uračunljiv, pa je završio u psihijatrijskoj pritvorskoj bolnici, gde je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Cinično je zvučala dijagnoza da je umro zbog prestanka rada srca. A zbog čega je srce prestalo da radi, ne govori se. Porodici i advokatu je uskraćen pristup nekim delovima predmeta.

Ko je zaštićen?

- Zaštićen je predsednik države koji je i po prirodi stvari najzaštićenija ličnost u ovoj zemlji. A nezaštićeno je jedno dete od četrnaest godina - mislim na malog Aleksu Jankovića koji se ubio zbog vršnjačkog nasilja. To je tragedija i jedne porodice i društva. Organizovana pretnja njegovih vršnjaka koja je do toga dovela završila se prekršajnim kažnjavanjem bez krivičnog gonjenja i na kraju je proces zastareo. To su strašne nejednakosti u pristupu zbog kojih ne možete da se ne zabrinete.

Šta još vidite kao najveći problem sa zakonima u ovoj zemlji i njenim pravosuđem?

- Ovo nije pitanje zakona, ovo je pitanje primene zakona. Kad je pravosuđe u pitanju možete da imate ovakav ili onakav zakon, možete imati teorijski najbolje zakone, ali suština je da li iza njega stoji istinska primena. Pogledajte samo problem zastarevanja krivičnih postupaka. Suviše je mnogo veoma važnih ličnosti, da tako kažem, prema kojima je postupak zastareo, a zastarelost je obično na štetu žrtava koje nisu važne ličnosti. Od Miloševićevih dana do danas, krivično gonjenje je zastarelo i prema njegovom sinu, prema njegovoj supruzi, prema njegovoj ćerki… Zastaren je krivični progon prema nekim ministrima iz njegove vlade - Leposavi Milićević, pa prema Bubi Morini koja je bila komesarka za izbeglice. I do tog zastarevanja nije došlo u Miloševićevo vreme, nego nakon što je sišao s vlasti. Da ne govorim o visokim dostojanstvenicima Srpske pravoslavne crkve, tajkunima raznih fela kao što je Stanko Subotić, sada Bogoljub Karić. Takođe je interesantno videti ko ide u pritvor, a ko dobija nanogicu. I kad sve to sagledate, dolazite do zaključka kako se u ime pravosuđa sprovodi jedna velika nepravda.

Da se vratimo na politički teren. S čim ćete pred birače u Beogradu?

- Zasad ne bih o detaljima, ali ono što smatram glavnim problemom Beograda su nedostaci u urbanoj i kulturnoj politici grada. S tim što pod urbanom politikom ne podrazumevam urbanizam i uređenje grada nego način života u gradu. Beograd je kada se gledaju brojevi jedan od najsiromašnijih gradova u Srbiji po broju siromašnih lica. Uostalom, kao to je slučaj i sa svim velikim gradovima u Evropi. Osim bogatstva koje je u njima najveće, tu je i najveća koncentracija siromaštva i mislim da tu postoji mogućnost da se preduzmu neke mere. Beograd je jako centralizovan, kao što je i Srbija centralizovana, i gradske opštine imaju mnogo manja ovlašćenja nego što imaju opštine koje nisu uključene u grad Beograd. Kad govorim o kulturi, mislim i na kulturu političkog dijaloga koji će se negovati. Vučić je uveo jedan stil prezira, omalovažavanja, ponekad i provokativnog maltretiranja sagovornika i novinara.

Aproksimativno, da budete izabrani na to mesto, šta bi bio vaš prvi potez?

- Moj prvi potez, s obzirom na moju profesiju, bio bi da utvrdim kako tačno glase svi oni ugovori za projekte koji su urnisali Beograd kao jednu urbanu sredinu. Znate da većina tih ugovora nije objavljena u celosti zato što se tvrdi da to ne dozvoljavaju partner i da su poslovna tajna. Ali ako vi u nekom od tih projekata angažujete budžetska sredstva, onda to ne sme da bude tajna za one koji pune taj budžet. Dakle, pokušala bih da utvrdim šta tamo tačno piše, obavestila građane o tome i onda bismo utvrdili kolika je šteta napravljena.