Da sam na mestu ministara ili postavljene predsednice Vlade Srbije, bilo bi me sramota da se, nakon izjava datih tokom jučerašnjeg dana, ujutru pogledam u ogledalo. Izjave o „politički motivisanom štrajku radnika Fijata, lošoj nameri radnika, o tome kako treba malo više da vole svoju zemlju, da razmišljaju i o onim drugima“, vrhunac su osionosti i licemerja.

Izreći ovako nešto javno pred kamerama, ljudima koji rade za 250 ili 300 evra mesečno u 2017. godini u jednoj evropskoj zemlji, krajnje je bezobzirno i bezobrazno! Radnici FCA, ali i mnogih drugih firmi u Srbiji, rade vrlo često bez doplata za prekovremeni rad, bez toplog obroka, bez dodataka za prevoz, bez prava koje imaju njihove kolege u ostalim evropskim zemljama. Rade za 250-300 evra mesečno zato što nemaju drugi izbor. Poniženi su, obespravljeni i apsolutno ignorisani od strane države i resornog ministarstva koje treba da brine o njima.

Da apsurd bude veći, umesto da se država koje je značajan suvlasnik u FCA Srbija, bori za bolje uslove rada kod partnera u kragujevačkoj fabrici automobila, kada već neće ili ne sme u fabrikama gde nije suvlasnik, iako je zakon i ustav obavezuju da se bori za sve radnike koji rade u privatnom sektoru, predsednik, premijerka i ministri pokušavaju da zastraše štrajkače porukama kako sutra možda neće raditi ni za te pare. I da ih odgovore od borbe za osnovnu civilizacijsku vrednost – pravo na pristojan život zavređen sopstvenim radom.

Da, štrajkovi u Fiatu, Goši, Ratku Mitroviću i ostalim firmama su politički motivisani. Politički zahtev tih ljudi je istovremeno njihov egzistencijalni zahtev. A to je da oni za svoj pošten rad budu dovoljno plaćeni i da sa svojim porodicama žive život dostojan te Srbije za koju se na sva usta priča da je lider u regionu i kojom treba da se ponose, a trenutno su daleko od toga.

Aleksandar Stanković, potpredsednik Nove stranke