Manipulacije, lažna obećanja i iznošenje neistina su manir Aleksandra Vučića, a netačna  izjava da „imamo najjeftiniji prirodni gas u regionu“ pokazuje da su i koalicioni partneri odlični u tim disciplinama. Niže cene gasa za individualne potrošače, po podacima Eurostat-a, imaju Mađarska, Rumunija, Bugarska, pa čak i Bosna i Hercegovina. Kada su u pitanju industrijski potrošači, situacija je takva da smo u 2015. godini, prvoj godini u kojoj  JP Srbijagas nije poslovao sa gubitkom, imali najveću cenu gasa u Evropi. U ovom trenutku malo veću cenu prirodnog gasa za industriju od Srbije imaju samo Portugalija i Hrvatska. To ne bi izdržale ni mnogo konkurentnije privrede od naše i zato je Srbijagas karcinom srpske privrede, a Azotara, MSK i Petrohemija njegove metastaze. Ako poverujemo u tvrdnje da je cena po kojoj uvozimo ruski gas „bratska“, onda jedini razlog za ove tačne i proverive činjenice može biti bahato i nedomaćinsko poslovanje Srbijagasa.

Kako izgleda to poslovanje najbolje se vidi na primeru preduzeća Toza Marković iz Kikinde čiji je većinski vlasnik postao upravo Srbijagas, na osnovu duga koji se nagomilavao godinama i koji su platili poreski obveznici. Po usvajanju unapred pripremljenog plana reorganizacije, za predsednika Nadzornog odbora je izabran Dušan Bajatović, a rukovodstvo SPS u Severnobanatskom okrugu bez konkursa postavljeno za menadžment firme. U dva navrata je otpušteno 200 radnika, služba nabavke kompletno zamenjena, a novi ljudi zaposleni po partijsko-rodbinskom kriterijumu. Odmah se krenulo u nenanemsko i netransparentno trošenje nabavkom računara i trinaest automobila bez primene Zakona o javnim nabavkama, iako je Toza Marković de facto u državnom vlasništvu i ima obavezu da ga primenjuje. Ove činjenice su poznate građanima Kikinde, ali zbog egzistencijalnog straha i dogovora oko podele plena između SPS i SNS, koji za sada dobro fukcioniše, niko ne sme da ih iznese u javnost. Kako će se ovo završiti, građani mogu da vide iz slučaja nekadašnjeg giganta Agroživ čiji je vlasnik 2010. godine na sličan način postao Srbijagas.

Nedavna izjava prvog čoveka Srbijagasa - “dok sam ja živ neće biti konkurencije u nabavci i prodaji prirodnog gasa“ - pokazuje da je to poseban centar moći na koji Vlada Srbije nema nikakvog uticaja. Veliki gubici Azotare, MSK i Petrohemije nisu nastali jer ih Aleksandar Vučić, kako sam reče, nije lično kontrolisao, nego zbog načina poslovanja kao u Tozi Markoviću. Pokrajinski odbor Nove stranke poziva premijera da reši poslovanje Srbijagasa kao primarni problem, a time i veliki deo problema pomenutih gubitaša. Očigledno je da on to niti sme niti ume.  

Prilog 1: Cene prirodnog gasa za industrijske potrošače u Evropi 

Prilog 2: Učešće poreza u ceni prirodnog gasa za domaćinstva