Piše: Dalibor Torbica

Dugoročna politika Vučića svodi se na akumulaciju (i zadržavanje) dosad nagomilane i sve manje institucionalno kontrolisane političke moći. Pokazao je Zapadu da uspešno upravlja, a samim tim i kontroliše potencijalne izvore nestabilnosti,  npr. "spontano" organizovane navijače na barikadama, bilo onim na severu Kosova, ili na ulicama Beograda pred gay paradu.

EU je od Vučića očekivala jasan napredak u normalizaciji odnosa sa Kosovom bez nasilnih turbulencija, dok je srpski premijer zauzvrat očekivao da EU zažmuri na njegovo akumulisanje političke moći koje uvek podrazumeva rušenje institucija i ugrožavanje slobode medija.

I danas, kad  autokratski maniri predsednika Vlade dobijaju sve jasnije konture lične diktature, EU je primorana da sve više i otvorenije okreće glavu na drugu stranu fokusirajući se na Vučićev doprinos regionalnoj stabilnosti.

Nema sumnje da Briselski sporazum predstavlja veliki i važan korak napred u poboljšanju odnosa Srbije i Kosova, ali je sa druge strane postalo jasno da je srpski premijer iskoristio sporazum da bezobzirno (i bezbrižno) gazi ionako slabe institucije u Srbiji; da uguši ionako infuzivnu slobodu medija, tako što je bilo kakvu kritiku svoje neograničene političke moći sa TV stanica sa nacionalnom frekvencijom oterao na malobrojne lokalne TV stanice ili na slobodni youtube.

Bilo kakav značajniji napredak  u otvaranju pristupnih poglavlja, posebno onih koji se odnose na vladavinu prava, razvoj i jačanje institucija, ili slobodu medija, oštro je suprostavljen nagomilanoj političkoj moći Aleksandra Vučića.

Zbog zaštite tako nagomilane političke moci, odnosno  autokratskog načina vlasti, premijer traži način da sa jedne strane na dugi rok definitivno zamrzne iole ozbiljniji napredak u evrointegracijama, a sa druge strane da njegov negativni odnos naspram napretka u evrointegracijama ne ugrozi njegovu poziciju proevropskog igrača. 

Izvesno je da se sa implementacijom Briselskog sporazuma odgovornost za stabilnost na Kosovu sve više seli u Prištinu, odnosno da Vučić, što se Kosova tiče, sve manje može da igra na kartu faktora mira i stabilnosti. Zbog toga Vučić sve  češće  svoje pozorište regionalnog mirotvorca seli na teren susedne BiH.

U tom smislu treba posmatrati predstavu o ruskim raketama čiji je prvi čin odigran tokom posete srpskog premijera Moskvi. Vučić je svojom prvom najavom iz Moskve o kupovini ruskih topova prvo dobro potpalio nacionaliste u Srbiji, da bi se onda gospodin "faktor mira i stabilnosti" u svojoj poseti Sarajevu izjasnio kako rata biti neće. Drugim rečima, Vučić gasi požar koji prethodno sam zapali.

Zbog toga postoji velika mogućnost da u plamenu predstava iz Beograda, na žrtveniku lične diktature, u jednom trenutku  "izgori" i Milorad Dodik i njegov referendum.

I dok premijer Zapadu konstantno šalje jeftine klipove kako je on njihov vatrogasac od poverenja, ali sa šibicama u ruci koji stoji usred balkanskog bureta baruta, na unutrašnjem planu srpski premijer  ne štedi resurse i energiju da totalno dokrajči bilo kakvu proevropsku opoziciju na parlamentarnoj sceni Srbije, iako  bi se moglo zaključiti kako dobar deo posla  vlastitog samouništenja proevropska opozicija odrađuje sama (velika sujeta malih lidera opozicije oduvek je bila odličan saveznik  vlasti).  

Uništenjem proevropske opozicije, Vučić želi da Brisel u Srbiji, sem njega, nema nikakvu drugu alternativu. Ukoliko se to desi, srpski premijer bi mogao da zaustavi bilo kakav ozbiljan napredak u eurointegracijama Srbije bez bojazni da to ugrozi njegov proevropski status u Briselu.

Zato Vučić vredno radi na izbornim uslovima koji onemogućavaju smenu vlasti, već garantuju smenu parlamentarne opozicije. Cilj vanrednih izbora jeste da umesto proevropsskih partija u parlament uđu radikali, DSS, Dveri, a može i Borkova levica.

Zbog toga u predizbornoj kampanji valja očekivati intenziviranje antizapadnih sadržaja na kontrolisanim  medijima, davanje medijskog prostora proruskoj/antizapadnoj desnici i žestoku kampanju protiv proevropskih partija, pre svih DS.

Jedini način da proevropska opozicija preživi ovu planiranu rohadu (čitaj sahranu), jeste njeno programsko okupljanje (ili makar dogovor o međusobnom nenapadanju) i da se fokusiraju na prostu činjenicu da  u svojim sve lošijim predstavama  srpski autokrata, okružen svitom pajaca, pod reflektorima strogo kontrolisanih medija, gotovo svakodnevno  menja maske: proevropske, proruske, nesvrstane... do podne je Angelin liberal, a popodne veći Marks od Vulina. I dok  se sve te maske smenjuju, nevešto simulirajući nekakvu politiku, istina je da Aleksandar Vučić ima samo jednu pravu politiku koja se svodi  na izgradnju i obranu lične diktature.