Piše: Zoran Živković, predsednik Nove stranke

Večeras je o protestima u Makedoniji državna televizija Srbije izveštavala preko minut i po. Sa druge strane, za izveštavanje o današnjem građanskom protestu u Beogradu, koji je okupio više od 20.000 ljudi, bilo je dovoljno 30 sekundi.

Tekst "Anestezija licemerjem" objavljen je 21.07.2009. godine u okviru redovne kolumne Zorandirektno.

Za sedam proteklih godina nište se nije promenilo, a medijska scena Srbije postala je možda još zagađenija... To se vidi iz svakodnevno plasiranih laži o protivnicima režima u prljavoj orkestriranoj kampanji, o namernom ignorisanju važnih događaja kao što je na primer današnji građanski protest...

Pažljiviji posmatrač naše medijske scene je već godinama svedok deficita kritičkih tekstova i emisija koji bi se bavili ozbiljnom analizom i kritikom dešavanja u našem društvu. Bilo bi veoma lepo da je to posledica harmonične i prosperitetne atmosfere u kojoj se nalazi država, ali svima je jasno da se dešava nešto suprotno. Partije na vlasti i tajkuni nekada zajedno, obično pojedinačno, pokušavaju da dugoročno, možda i trajno eliminišu kritičko javno mnjenje. U tome im srdačno pomažu vodeći ljudi onih medija koji su do koliko juče slovili za „žestoke objektivne kritičare društvenih anomalija“. Ovde ne mislim na ono đubre od medija koje se obično naziva žutom štampom ili tabloidima. O njima ću kasnije. Ovde govorim o medijima koji su iznad te septičke jame srpskog novinarstva, ali koji se danas, uplašeni ili dobro plaćeni, opredeljuju za ćutanje, za spavanje dok korupcija i kriminal, primitivizam i glupost ponovo duboko prožimaju Srbiju.

Postoje u Srbiji i novine za koje ozbiljni ljudi nikada ne daju izjave niti ih kupuju. To smeće je permanentno bilo na zajedničkom poslu sa onima koji su sazdani od istog materijala - loše recikliranog upotrebljenog toalet papira. Mnogi časni ljudi su bili njihova legitimna meta svih ovih godina. I moje ime je prelivano tonama fekalija koje su izlazile iz pera i usta tih urednika, analitičara, saradnika, ali i političara i eksperata koji su vrlo rado, gotovo svakodnevno davali izjave i intervjue za to smeće. Značajan broj „novinara“ je karijerom u ovoj vrsti novina došao do posla u javnom servisu, u ministarskim kabinetima, čak i u diplomatiji. Ne postoji nijedan političar u postđinđićevskoj Srbiji koji nije koristio njihove prljave usluge. Te nazovinovine su dobijale ozbiljne stimulanse iz državnih para kroz reklame javnih preduzeća, kroz plaćene oglase državnih organa. One su produkt političke garniture koja im danas licemerno sprema izmene Zakona o informisanju, kako kažu u nameri da uvedu red na medijskoj sceni, kao da su tabloidi autohtona pojava koja nema veze sa političarima. Gospodo draga, medijsko đubre će nestati kada sa političke scene nestane političko đubre. Očistimo Srbiju!