Aktuelni alaj-čauš pravosuđa Srbije, predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović, izuzeo je iz suđenja sudiju specijalnog odeljenja Aleksandra Trešnjeva.[1] Razlog za izuzeće je predsednik Suda našao u tome što su sudija Trešnjev i branilac u predmetu u kojem je Trešnjev (trebalo da) sudi, advokat Vladimir Beljanski, članovi iste nevladine organizacije – Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS). Stvar je došla do tačke u kojoj (nazovimo ga tako) vojvoda pravosuđa Srbije, predsednik Vrhovnog kasacionog suda (VKS) i ujedno predsednik Visokog saveta sudstva (VSS) Dragomir Milojević sa svojom malom, ali odabranom grupom iz VSS treba da odluči da li je članstvo u CEPRIS-u spojivo sa dužnošću sudije, a predvidivi ishod će, po svemu sudeći, biti – biraj hoćeš li biti sudija ili član CEPRIS-a.

Evo delova obrazloženja sudije Stepanovića koji se odnose na razloge za izuzeće: “Kako je u samom Statutu (CEPRIS-a) regulisano da je cilj Centra stvaranje uslova za nezavisan ili samostalan status i stručan, nepristrasan i efikasan rad pravosuđa, a u koje svakako spada i sudstvo, to… činjenice da su predsednik navedenog udruženja advokat dr Slobodan Beljanski, a članovi njegov sin advokat Vladimir Beljanski, kao i advokati dr Vladimir Đerić i Nebojša Maraš, te da je predsednik Upravnog odbora sudija Apelacionog suda u Beogradu dr Miodrag Majić, a član udruženja i sudija Višeg suda u Beogradu Aleksandar Trešnjev, predstavljaju okolnost koja upravo izaziva sumnju u nezavisnost, samostalnost i nepristrasnost sudija, pri čemu se takva sumnja pojačava ukoliko se dogodi da su navedeni advokati punomoćnici, odnosno branioci stranaka u bilo kojim sudskim postupcima u kojima sude navedene sudije”. Pored ovog personalnog, Stepanović ističe i finansijski razlog: “…da se iz statuta CEPRIS-a ne vidi ko konkretno finansira nevladinu organizaciju” a to, kako alaj-čauš naslućuje, ostavlja mogućnost da “dobrovoljne priloge, donacije ili poklone učini lice koje je stranka u nekom sudskom postupku ili je lično zainteresovana za ishod sudskog postupka”.

Makar bio i alaj, čauš, međutim, ostaje čauš. Jer, sa istim ovakvim obrazloženjem Aleksandar Stepanović bi mogao biti izuzet iz svakog suđenja. Poslužiću se njegovim birokratsko-nemuštim jezikom da pokažem kako bi neko imaginarno rešenje o njegovom (i ne samo njegovom) budućem izuzeću moglo izgledati, a nagađam da će za neko vreme takvo rešenje i biti doneseno:

Kako je u samom Statutu (SNS-a) i stranačkoj praksi regulisano da je cilj Stranke stvaranje uslova za zavisan ili nesamostalan status i nestručan, pristrasan i neefikasan rad pravosuđa, a u koje svakako spada i sudstvo, to… činjenica da je predsednik navedene Stranke najuspešniji diplomirani pravnik ikada, Aleksandar Vučić a članovi organa Stranke njegov duhovni sin dr Nebojša Stefanović, kao i ministri i drugi funkcioneri, Aleksandar Vulin („JUL je kul!“), dr Siniša Mali, šampion vladavine prava u Srbiji, te da je predsednik Republike Srbije master Tomislav Nikolić, a simpatizer sudija i predsednik Suda Aleksandar Stepanović, predstavljaju okolnost (da li okolnost predstavljaju ili okolnost predstavlja samo je banalno gramatičko pitanje) – koja upravo izaziva sumnju u nezavisnost, samostalnost i nepristrasnost svih koji jesu napred navedena lica, pri čemu se takva sumnja pojačava ukoliko se dogodi da su navedena lica samo sprovodnici suverene političke volje navedenog diplomiranog pravnika, te oni više ne mogu u bilo kom svojstvu u kome se donose odluke vršiti ni sudsku ni političku vlast. Pored toga, budući da su stranke u sudskom postupku po pravilu građani Republike Srbije iz čijih se umanjenih plata i penzija, srušenih kuća i uništene imovine, finansira državni budžet, kao i iz čijeg poslovanja se ubira porez za imenovani budžet, a navedena lica iz tog budžeta dobijaju plate, donacije ili poklone, oni ne mogu suditi građanima Srbije koji su lično zainteresovani za ishod postupka, a istovremeno lično plaćaju gore navedena lica.

Ili isto to, samo malo drukčije, a po Nušiću: s obzirom da su čamac i kriška lubenice duguljastog oblika, to i cipela na nozi mora biti duguljastog oblika.

U pravu se ova vrsta „argumentacije“ naziva argumentum ad absurdum, koji jeste legitiman argument u debati, uz bitnu ogradu – često, gotovo redovno dovodi do pogrešnog  ili apsurdnog rezultata. Kao što je ovaj. Zato samo uzgred napominjem ono što je sudija Stepanović u ovoj svojoj gomili oveštalih fraza zanemario: da po Zakoniku o krivičnom postupku, kao i na osnovu prakse Evropskog suda za ljudska prava, razlog za izuzeće mora biti konkretan, a ne apstraktan kao što je to članstvo sudije i branioca u istoj organizaciji, kao i da se iz pojedinačnih postupaka sudije, a ne iz teorijske mogućnosti, ima zaključivati da sudija nije nepristrasan i da samo tad ima mesta izuzeću. Ovako – izuzeće se svi koji nisu simpatizeri, a stvar je od bar burazerskog, ako ne stranačkog značaja.

A kad se argumenta ad absurdum gomilaju u kratkom vremenskom razdoblju – na primer tako što predsednik Vlade saopštava, a Informer, Pink i drugi dobošari obznanjuju da će neko (hajde, Mišković) biti uhapšen i osuđen, da je neko ubistvo (recimo Ćuruvijino) već van suda rešeno, da se iz suđenja izuzima sudija koja sudi u sporu premijerovog brata i to ne zbog sumnje u pristrasnost, već zbog navodnog odugovlačenja postupka, da za pad helikoptera nisu krivi nadležni ministri, da su u Savamali porušeni nelegalni, ružni i oronuli objekti – onda politički pritisak na pravosuđe, kao i vedar i poletan prijem koji tom pritisku priređuju sudije poput Stepanovića i njemu sličnih, postaju argumenta ad nauseam. Te izazivaju mučninu i gađenje.

A još veće gađenje, recimo reductio ad nauseam, izaziva šef dičnog tela koji treba da odlučuje o „nespojivosti poslova i zadataka“ – predsednik VSS – jedan od gorostasa teorijske misli o pitanjima (ne)pristrasnosti. Evo kako se u jednoj prilici sudija i predsednik VKS o ovom pitanju izjasnio: „Znao sam za navode nekadašnjeg Visokog saveta sudstva, da Novica Peković navodno nije dostojan za sudiju, ali smatram da nema ništa sporno što sam ga zamolio da bude vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, kaže za Blic sudija Dragomir Milojević, v.f. predsednika Vrhovnog kasacionog suda (VKS) i Visokog saveta sudstva (VSS). Za nalaz bivšeg Visokog saveta sudstva da je Peković nedostojan za sudiju, jer mu je stranka u čiju je korist presudio deset meseci kasnije testamentom ostavila polovinu stana i garaže u Beogradu, predsednik VKS kaže da ništa nije sporno: “Ne radi se tu o poklonu već o njegovom pravu zagrantovanom Ustavom da nasledi neko lice. U pitanju je testament za koji sudija Peković nije znao dok se nije pojavio. Nijedan od zakonskih naslednika nije osporavao taj testament”, rekao je nosilac najviše pravosudne funkcije u Srbiji“ (Blic, 19.6.2013). I ovo je dobar primer argumentum ad absurdum: ako svaki građanin ima pravo na nasleđivanje, to i sudija Peković, kao građanin, ima pravo da nasledi stranku kojoj je sudio i koja je u postupku koji je vodio – uspela.

Nema šta – uverljiv argument baš kao i onaj koji kazuje da Zemlja sigurno nije ravna ploča. Jer kad bi bila, oni koji bi došli do kraja, popadali bi, valjda u ništavilo. Nasleđivanje, kaže Milojević, nije sporno, jer je pravo na nasleđivanje zajemčeno Ustavom. Jeste, zajemčeno je u čl. 59. Ustava. Ali testamentalno nasleđivanje sudije od stranke koja je uspela u postupku koji je taj sudija vodio nije zajemčeno, nego zabranjeno članom 149. tog istog Ustava, jer on garantuje potencijalnim strankama da će sudija biti nezavisan i potčinjen samo ustavu i zakonu – nikad volji stranke – pisca testamenta.[2] Te tako, pravosudni vojvoda Milojević, inspirisan možda nosiocem suverene političke (i pravosudne) volje – A. Vučićem – u jednom slučaju ne dâ svog (doduše ne ministra, već tek predsednika apelacionog suda), a u drugom je spreman da takođe ne dâ svog alaj-čauša, ali je spreman da isporuči ne baš sasvim svog člana nevladine organizacije, iako je taj istovremeno i sudija ili baš zato što je sudija.

Samo i dalje ćutite dame i gospodo sudije – sve će vas alaj-čauš tako ćutljive ponabadati na svoje koplje. Jer, to je samo posao svakog čauša, ako dozvolite da čauš bude iznad sudije.

[1] O ovoj „analizi“ Milojevića pisala sam detaljnije u tekstu pod naslovom „Sine persona, nullum jus“, na sajtu Peščanika.

[2] O ovoj „analizi“ Milojevića pisala sam detaljnije u tekstu pod naslovom „Sine persona, nullum jus“, na sajtu Peščanika.

 

Autorka: predsednica Saveta NOVE Vesna Rakić-Vodinelić

Preuzeto sa pescanik.net.