Kompoziija  naslovnog  sklopa  reči  našla  se u  tekstu  „Arhitektonsko - urbanistička studija,  Kosančićev venac“, profesora Branislava  Milenkovića  i  Zorana  Petrovića,  davne 1979. godine. Po mišljenju autora, vrednost  identiteta  Kosančićevog  venca  leži  u  celini, čiji  sadržaj  ne  čine  samo  objekti,  već  i njeni stanari i posetioci. Postepeni urbani razvoj, usporavan ratovima, tog istorijskog, kulturnog i ekonomskog centra obnovljene srpske države i prestonog grada, doveo je do stilske neujednačenosti njegovih zdanja, nastalih  u  različitim  epohama,  ali  ipak  združenih  u  jednu  prostornu  ambijetalnu  celinu.

Panorama horizontale, koja se proteže od Kalemegdanske tvrđave preko Kosančićevog venca do Brankovog mosta,  uključujući deo oko Saborne crkve, Karađorđeva ulica i savsko priobalje, toliko je izložena pogledima, da se  zbog  svog  istaknutog  položaja  urezala  u  kolektivnu  memoriju.  Vizure sa Kalemegdana na prostor priobalja i  Savski amfiteatar,  vizura  duž  Brankove  ulice  na  reku Savu i  na  plato  Kosančićevog venca, predstavljaju  neprocenjivo  bogatstvo. Akvareli  panoramske  savske  padine  Anastasija  Jovanovića  iz 1845.  godine,   svedoče  o   važnosti  i   dugovečnosti  ove   beogradske  vedute.  Prostor  koji  obuhvata Kosančićev  venac,  to  istorijsko  i  kulturno  gradsko  jezgro,  prošao  je  svoju  vremensku  dokazivost  i uvođenje nekih  naglašenih  savremenih  elemenata  u  to  jezgro, nosi  rizik narušivanja  ove urbanističke celine.

Planom detaljne regulacije prostorne celine Kosančićev Venac iz 2007. godine, vrednosti ove  prostorne celine su  bile prepoznate, sa  naglašenim  zahtevom  za  poštovanje  nasleđa. Planom je  bila dozvoljena primena novih arhitektonskih poteza i materijala,  uz zabranu urušavanja karaktera  ambijentalne celine venca. Nedavno je završen javni uvid u „Nacrt izmena i dopuna plana detaljne regulacije prostorne celine Kosančićev  venac  za  deo  bloka  između  ulica:  Karađorđeve,  Velikih stepenica  i  Kosančićevog  venca, gradska  opština  Stari grad.“  Investitor  Plana  je  beogradska  firma  MD  International. Uvidom u Nacrt izmena Plana, prostorni obuhvat izmene i dopune nije sagledan kao jedinstvena celina. Akcenat je dat na objekte kulture, stanovanje, pešačku promenadu i mrežu pešačkih staza koje povezuju Kosančićev venac i Karađorđevu ulicu. Na  osnovu Plana  detaljne  regulacije  iz 2007. godine ,  objekti javnih službi nisu bili detaljnije definisani. Baza izmene Plana su konkursna rešenja doneta u različitim vremenskim razmacima za objekte kulture: Gradsku galeriju, Đumrukanu i Centar kulture Male stepenice.

Najveću  polemiku  u  javnosti izazvalo je prvonagrađeno idejno arhitektonsko rešenje za objekat kulture Ansambla  narodnih   igara  i  pesama  Srbije  „Kolo“,  koje  je  uradio  beogradski  biro  Zabriskie,  krajem 2016. godine.  Izgradnja  objekta  je  predviđena  u  Karađorđevoj  ulici broj 13,   na   lokaciji  nekadašnje  carinarnice Đumrukane, jedne od najvažnijih zgrada 19. veka, izgrađene u evropskom stilu, po projektu, pretpostavlja se, slovačkog inženjera Franca Jankea. U toj zgradi organizovano je 1841. godine prvo srpsko  pozorište, čiji  su  inicijatori bili  Atanasije Nikolić i Sterija Popović. Za vreme savezničkog bombardovanja 1944. godine, Đumrukana je  srušena  do  temelja.  Po  izmeni  Plana,  kao  i  po  Planu  iz  2007. godine predviđena je rekonstrukcija te zgrade „najbliže moguće izvoru“. Argumenti protiv rekonstrukcije su  bili mala estetska vrednost  Đumrukane  i  ograničeni  kapaciteti  zgrade. Koliko je poznato, Zavod  za zaštitu spomenika   kulture  Beograda  je  dao  konkursne  uslove,   u  smislu  ostavljanja  slobode  autorima  da kreativno osmisle sećanje na srušenu zgradu, što su oni očigledno zanemarili. Obuhvat konkursa uključio je  i  parcelu  u  Karađorđevoj  ulici  broj  15  i 15a, za izgradnju još jednog kompatibilnog objekta kulture, Centra  za  promociju  i  istraživanje kulturnog nasleđa,  kao  integrisano  rešenje. Povezivanjem  objekta „Kolo“ i  Centra  omogućeno  je  stvaranje velikog  javnog prostora koji bi uključivao letnju scenu, atrium amfiteatar, zelene površine... Ogromne staklene površine glomaznog kompleksa, zvanog Venac baštine,

Izmeniće poznatu istorijsku panoramu tog dela prestonice. Isuviše dominantna arhitektura u odnosu na postojeća zdanja, vizuelno će poništiti istorijsku panoramu ambijentalne celine Kosančićev venac. Pitanje je da li je Zavod za zaštitu spomenika Beograda  dao  dozvolu  da  se  na  tom  mestu  podigne  glomazni kompleks ansambla „Kolo“, ili je popustio pod inicijativom  generalnog sekretara  predsednika države. Kao  važna  kulturna  institucija,  ansambl  „Kolo“ treba da  dobije novu  zgradu, ali  na  nekom  drugom, primerenijem  mestu.   Zbog   značaja  lokacije  na  kojoj   se  nalazila  Đumrukana,  kao  i  značaja  same istorijske urbane celine Kosančićev venac, koja je pre pola veka proglašena za kulturno dobro, trebalo je oformiti  sveobuhvatnu  javnu  raspravu  između   arhitekata,  urbanista,   ljudi   koji   se  bave  zaštitom spomenika kulture i žitelja ovoga grada, pre donošenja izmene Plana.

U samom centru prostorne celine Kosančićev venac predviđena je gradnja Gradske galerije. Početkom 2017. godine na sprovedenom javnom konkursu pobedilo je idejno rešenje beogradskog biroa ARCVS. Objekat  galerije  se  kaskadno  spušta  niz  savsku padinu, ostavljajući  prostor  za  vidikovac.  Izložbeni prostor je  smešten  u podzemnim etažama. Fasada  je  od  opeke,  čime  se  ostvaruje  kontinuitet   sa zidinama  Beogradske  tvrđave. Na  krovnoj  ploči  formira  se  prostrana  terasa  namenjena  za  letnju pozornicu i otvorene galerije. U  sastavu  galerije  nalazi  se  podzemni  lagum  kao   element enterijera. Arhitektura je savremena i umerena, znatnog volumena, sačuvanih vizura. Gradska galerija i  kompleks ansambla „Kolo“ stvoriće  percepciju  dominacije  u  Celini,  što  će  promeniti prepoznatljivu panoramu Kosančićevog venca.

Kao  što   je  poznato,   za   vreme  nemačkog  bombardovanja  šestog  aprila  1941.  godine  izgorelo  je  reprezentativno zdanje Narodne biblioteke,  sagrađeno šezdesetih  godina  19-og  veka. (Po  istoričaru Dejanu Ristiću, Hitler je lično naredio njeno spaljivanje, što  se  saznalo  iz  svedočenja  generala Lera). U toj zgradi je slovački slikar Kiril Kutlik 1895. godine  otvorio  prvu srpsku slikarsku školu, u kojoj je bila učenica i Nadežda Petrović.  Narodna  biblioteka Srbije uselila se u zgradu 1925. godine.  Sedamdesetih godina prošlog veka, nakon arheološkog ispitivanja,  iskopano  je na desetine hiljada ugljenisanih knjiga, kojima  je  poznati  i  uvaženi  bečki arhitekta Boris Podreka dao posebno mesto u parternom uređenju Memorijalnog parka, u ulici Kosančićev venac broj 12 . Plan iz 2007. godine  propisao je obavezu da  se za predmetnu lokaciju raspiše arhitektonski konkurs,  pogotovo šta je na  istoj  lokaciji  predviđen jedan objekat čija namena nije definisana, a zadržan je i u izmeni Plana. Konkurs nije organizovan, jer „parterno rešenje arhitekte Borisa Podreke ne predviđa gradnju novog objekta.“ Bečki arhitekta je autor znatnog broja idejnih rešenja za najvažnije gradske lokacije u prestonici. Za sva ta rešenja nije se raspisivao javni arhitektonski konkurs, čime se kršio zakon.Uglavnom, sve se rešavalo dogovorom sa  čelnicima gradske vlasti. Danas, kad se prođe pored lokacije gde je nekad bilo zdanje Narodne biblioteke, može se videti korov. Nema više ni spomen-ploče na kojoj  je stajao zapis književnice Svetlane Velmar  Janković : „Zastanite, za čas,  vi koji prolazite! Na  ovom  mestu  se,  do  nedelje, 6. aprila 1941. godine,  nalazila  Narodna biblioteka Srbije.“

U izmenama i dopunama Plana predviđeno je stanovanje. Prema Planu, u ulici Kosančićev venac broj 21  predviđena je  gradnja novog  stambenog objekta sa  kompatibilnim  komercijalnim  sadržajem  u oblasti trgovine  i  uslužnih  delatnosti,  umesto porušene  zgrade  koja je  bila  bezvredna  sa  stanovišta  službe zaštite. U  Izmeni  Plana  je naznačeno da  se  objekat „ uskladi sa  karakterom  ambijenta  i  vrednostima arhitektonskog i  urbanog   nasleđa“. Postoji obaveza da se na idejno rešenje pribavi  pozitivno  mišljenje  Zavoda  za  zaštitu spomenika  kulture. Na  ograđenoj  parceli  stoji  tabla  sa  nepostojećim  podacima  o nameni  objekta  i   roku  početka  i  završetka  radova.  Građevinska  dozvola  je  dobijena  2019.  godine, Investitor je beogradska firma Maison Royal.

Prema  izmenama  Plana,   na  samom  kraju  ulice Kosančićev  venac  broj  31 ,  na  mestu  privremenog montažnog objekta Sigmaprojekt, koji  će  biti  porušen,  planira se višespratni  objekat  višeporodičnog stanovanja sa kompatibilnim sadržajem iz oblasti  trgovine i uslužnih  delatnosti. Predmetna  lokacija se nalazi u osovini Pariske ulice,  okružena reprezentativnim zdanjima:  nekadašnji  hotel  Nacional,  zgrada Rektorata  i   zgrade   Austrijske  i    Francuske   ambasade.   U  izmeni  Plana  je  naglašeno  da  prilikom projektovanja treba „težiti uklapanju u postojeće okruženje,izbegavati monolitne forme, velike gabarite i volumene“.  Postoji  obaveza  da  se  na  idejno  rešenje  pribavi  pozitivno  mišljenje  Zavoda za zaštitu spomenika.

Da bi se arhitektura planiranih stanbenih objekata pridružila „horskoj arhitekturi Celine“, najodgovorniji je Zavod  za zaštitu  spomenika  kulture  Beograda,  jer ako pod pritiskom  investitorske moći  pristane da ispuni zahteve, mimo svoje profesionalne etike, može  se  desiti da se  u  ambijentalnoj  celini Kosančićev  venac  pojave „luksuzne“ bele fasade, obogaćene dekorativnom plastikom i elementima kovanog gvožđa, koje su preplavile prestonicu poslednjih godina.

Autor teksta za NOVI blog je Ljubinka Bajčetić dia, članica Saveta za urbanizam Nove stranke.