Odlučio je jedan dan jedan nesrećni i od mnogih omrznuti vođa da proveri koliko ga narod vaskoliki voli. Dumao je, dumao, kako najbolje da proveri količinu mržnje i ljubavi prema sebi, pa odluči, sasvim neočekivano, da raspiše jedne sasvim fer i potpuno demokratske izbore. A kako mu je već bilo dosadno da stalno menja poslanike i da bira dvesta i nešto najodanijih, odluči on da proba sa jednim – samim sobom. I raspisa izbore za predsednika jedne male i ne baš srećne zemlje na Balkanu.

Uspeo je da zavara protivnike da neće on, već neko drugi da bude kandidat, pa onda čak i svađu sa kumom, budućim veselim penzionerom organizovao, čisto da razbije monotoniju. Pričao je kako dan neće provesti u kampanji i kako će kampanju raditi samo u ono vreme koje mu služi za odmor (a odmorati nikada nije znao). I krenuo je tako po zemlji maloj, da hodi i radi samo u slobodno vreme. Čak je i neplaćeni odmor uzeo, a za njim se uvek kotrljao jedan omanji karavan srećnih i nasmejanih ljudi. Nikako mu jasno nije bilo kako to može narod da ga mrzi, kad mu je toliko dobra načinio. Izgradio mu je varoš na vodi, kilometre i kilometre najmodernijih železnica, podigao, gotovo svojim rukama, fabričke hale, pa čak nekima i pelene menjao, iako nisu baš odojčad. Nije mu bilo jasno ni kako je moguće da i dalje ima nekih zlonamernih koji hoće da kažu kako mi nismo najbolji baš u svemu. A njemu je baš stalo da makar i taj jedan glas koji postoji protiv njega obrati i ubedi kako jesmo.

Naposletku, uspeo je! Izglasan je u prvom krugu, jer kakva bi to bila ljubav naroda prema njemu, ako bi morala da se iz dva kruga dokazuje. Nije baš da nije morao da pegla neke gluposti, ali ajde... i to je prošlo.

Došao je i taj dan, kada ga je trebalo napokon, s ljubavlju narodnom krunisati i vaspostaviti na tron. Dan ranije, neki zli ljudi organizovali su se i htedoše da mu pokažu kako ima još onih koji misle drugačije i koji nisu baš potpuno sigurni da je on apsolutni pobednik, pa počeše da se pripremaju i organizuju. Hteli su da dođu zajedno u jednoj grupi, kako bi mogao svima odjednom da se obrati, da ne mora stotinu i jednu konferenciju da drži, već da svima njima, zlovoljnima i zlehudima kaže da ipak više ima onih koji ga mnogo, ali baš mnogo vole. No, on ipak odluči da je bolje da dovede i one koji ga vole, ali baš, baš vole, pa neka se te dve grupe međusobno objasne. I vele, organizovao je on gomile tih koji ga baš, baš mnogo, ali mnogo vole i rekao im da ga čekaju ispred jedne lepe zgrade.

A svi ovi što ga baš, baš i ne vole… E, neki se uplašiše da ne krenu na brata koji ga možda baš, baš mnogo voli, neki nisu ni znali šta se događa, a neki su odlučili da ipak pokažu da ga baš, baš ne vole i da ih baš, baš – bole!

Autor: Đorđe Nakić, sekretar Nove stranke