Svakodnevno smo svedoci povika "iz naroda", pa nekada i populističkih povika političara, kako je recept sređivanja stvari u Srbiji - lustracija. Ta "čarobna" reč ponekad izgleda samo kao izgovor, jer se u suštini nikada nije dovoljno utemeljila kod građana ove ili one prethodne države. Za razliku od nekih drugih država, ovde nikada nije prekinut niz komšijsko kumovskih rođačkih itd. odnosa, koji su inkompatibilni sa onim što bi lustracija trebalo da bude. 

 

Zato je lustracija uvek ostavljana sa strane. Zato nije bilo volje da se sprovede (2003. je donet Zakon o lustraciji, tačnije Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava). Zato nije do kraja razjašnjena uloga raznih igrača u sprovođenju vlasti, a kasnije i njenoj smeni (te iste vlasti). Zato...

 

Najjednostavnije je lustraciju sprovesti nakon revolucije ili nekog puča. Moram ovde da napomenem da sam žestoki protivnik revolucija, mada je to posebna tema. Ali, da li je danas i to tako? Imamo dobar primer u Turskoj, gde Erdoan uz svu represiju kojom se brani od Gulenista, ne uspeva da do kraja sprovede nešto što bi se moglo nazvati lustracija posle neuspelog puča. 

 

Jasno je da svaka lustracija nosi sa sobom neku dozu nepravednosti koja se podrazumeva radi opšteg interesa. Samim tim, jako je važno imati vremensku i "tematsku" odrednicu koga i zbog čega bi trebalo nekoga lustrirati. Priznaćete, to kod nas u Srbiji nije jednostavan problem. Siguran sam da ne postoji minimum volje da se odrede baš ti parametri koji bi na pravi način determinisali zbog čega se sprovodi lustracija i ko bi pod nju trebalo da potpadne.

 

Da ne pričamo o sveprisutnoj korupciji, raspadu pravosudnog sistema i sl.

 

Ali, nisam ovaj blog otvorio radi debate o samoj lustraciji, već o dilemi koja je navedena u samom naslovu bloga: Da li je lustracija moguća u vremenu interneta?

 

Pored gubitka mogućnosti za bavljenje politikom i učešća u političkom životu, lustracija se odnosi i na druge sfere javnog života. Danas smo svedoci sve većeg uticaja društvenih mreža i medija na politički život, donošenje odluka i kreiranje javnog mnjenja. Internet nam omogućava anonimnost u ovim načinima komunikacije. Moguće je kreirati likove koji ne nose nijedan parametar koji smo moguće lustrirali, a sa težnjom da nastave svoju delatnost koja im je lustracijom zabranjena. 

 

Da stvar bude interesantnija, lustracija ne zahvata samo političare, kako se najčešće misli, već i kreatore nepravednosti, kao i raznih faktora koji su do trenutka lustracije ugrožavali i kršili ljudska prava građana, političkih protivnika, poslovne konkurencije i sl. Pod ovu kategoriju se mogu smestiti i razni pripadnici službi koji, eto, internetom dobijaju mogućnost daljeg uticaja na diskreditaciju i uticaj na javno mnjenje, bez predstavljanja i bez znanja ostalih da je u pitanju neko ko je lustriran. 

 

Na kraju, vratiću se ponovo na početak: Da li je lustracija moguća u vremenu interneta?

 

Šta vi mislite? 

 

 

Preuzeto sa: Blog B92