Da li je opozicija zaista imala šansu da pobedi na beogradskim izborima?

Da li je opozicija zaista imala šansu da pobedi na beogradskim izborima?

Završeni su još jedni izbori - ko zna već koji po redu otkako je 2012. godine u Srbiji započela era Aleksandra Vučića. Kao i na svim izborima koje je Vučić organizovao i na kojima je pobeđivala SNS, tako je i ovog puta pobedila njegova lista Aleksandar Vučić - Zato što volimo Beograd, dok je proevropska demokratska opozicija (još jednom) propustila šansu. I ne samo to – posle brojnih uveravanja vodećih opozicionara da Vučić u Beogradu nema većinu i da je njihova pobeda sasvim sigurna, desio se ne samo poraz opozicije, već i pravi debakl stranaka od kojih su svojevremeno pojedine bile i najmoćnije u zemlji. Demokratska stranka je sa koalicijom Da oslobodimo Beograd postigla najslabiji rezultat u svojih 28 godina i prvi put je na jednim izborima ostala ispod cenzusa, osvojivši manje glasova od Srpske radikalne stranke, pa čak i od Ljubiše Preletačevića – Belog!  Ako je za utehu, „počišćene“ su i neke druge stranke -  DSS, LDP i SRS (mada se one, iz mnogo razloga, ne mogu treirati kao opozicione), kao i pokreti Dosta je bilo i Dveri i grupacija Šta radite bre – Marko Bastać, neki od njih sa osvojenim glasovima na nivou statističke greške. Liste Dragan Đilas - Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju i Aleksandar Šapić – gradonačelnik, jedini zastupnici opozicije u budućoj gradskoj skupštini, imaju zajedno 38 odbornika, što je nedovoljno da se suprotstave Vučićevoj listi sa 64 odbornika, kojoj je još uvek moguće priključenje SPS-a i njegovih 8 odbornika. I, što je posebno poražavajuće: od upisanih 1.606.931 glasača, na izbore je izašlo 50,7 %, dok čak 49,3 % ili 792.454 građana nije izašlo. Među glasačkim listićima, bilo je i 1,6% nevažećih. Na osnovu svega,  lista Aleksandar Vučić - Zato što volimo Beograd, sa osvojenih 22,8%, odnosno 366.461 glasom, dobila je 58,2 % od ukupnog broja odbornika i 100 % vlast u gradu.

Dok je u javnosti često isticano kako je jedna od osnovnih zamerki opoziciji nedostatak novih lica, na ovim izborima ih je bilo. Pa ipak, ni to nije moglo da izvede više građana na birališta. Inicijativa Ne davimo Beograd postigla je ohrabrujući početni rezultat za sebe, ali nedovoljan za Beograd. Kao mlad pokret, Inicijativa ima perspektivu, ali Beograd više nema vremena za čekanje.

No, pogledajmo da li je opozicija zaista imala šansu da pobedi na ovim izborima. Šireći optimizam uoči izbora, opozicioni lideri možda su propustili da se suoče sa istinom. Iskustva iz svih izbora koje je Vučić organizovao, naučila su nas da je on političar koji ništa ne prepušta slučaju - što mu se vlast više krunila, to su njegovi pritisci na glasače bivali sve žešći, a sredstva kojima se služio sve bezobzirnija. Setimo se samo nedavnih događaja na lokalnim izborima u Pećincima koji su bili uvertira za beogradske izbore. Pa što bi iz svojih ruku ispustio Beograd, danas grad „sa punom kasom“ kako je često govorio u predizbornoj kampanji i dopustio da mu se okrnji imidž nepobedivog?

Otpočetka je bilo jasno da beogradski izbori neće biti ni fer ni pošteni. Zahteve za fer i poštenim izborima opozicija je često postavljala, ali je izostala konkretna akcija za promenu izbornih uslova. Nikada nismo dobili jasan odgovor opozicije na pitanje: šta će se dogoditi ukoliko vlast ne pristane na fer i poštene izbore? Opozicija je zahtevala prisustvo međunarodnih posmatrača - vlast nije odgovorila. Pokret slobodnih građana tražio je uredne biračke spiskove – vlast je oćutala. Opozicione stranke su zajednički zahtevale od RTS-a ravnopravan tretman u izbornoj kampanji – nisu ga dobile. Predizborni program javnog servisa bio je tek puko ispunjavanje forme kroz koju nije bilo moguće sagledati suštinu izborne ponude – TV N1 imala je mnogo bolji i ravnopravniji predizborni program od RTS-a, ali je njen domet ograničen.

Već samim ulaskom u izbornu trku, opozicija je prihvatila neravnopravnost, pa i posledice koje iz toga mogu da proizađu. Da li je mogla da bira? Nije! Često pominjani bojkot izbora od strane opozicionih stranaka ovde je nemoguće ostvariti. U državama razvijene demokratije bojkot može biti snažan instrument u rukama opozicije, ali Srbija nije takva zemlja. O tome govori  i podatak da su na beogradskim izborima učestvovale čak 24 liste – sve i da su tih nekoliko relevantnih i jasno profilisanih demokratskih opozicionih stranaka i pokreta bojkotovali izbore, Vučiću bi izborni legitimitet pružile preostale liste - njih 18-ak, među kojima su mnoge bile izmišljene za jednokratnu upotrebu. U tom slučaju, Vučićeva radost bila bi još veća, jer u Skupštini grada više ne bi imao nijednog protivnika. Tako je opoziciji svesnoj da, dokle god je Vučić na vlasti, fer i poštene izbore može samo da sanja, preostalo jedino da se pod teškim i neravnopravnim izbornim uslovima bori za pobedu. To je i učinila.

Međutim, postojale su i neoprostive greške u opozicionim redovima. Sve procene pre izbora govorile su da je za pobedu opozicije neohodno obezbediti veliku izlaznost birača, bar oko 60%. Niska izlaznost predstavljala je opoziciji problem i na ranijim izborima, dok je redovno pogodovala Vučiću jer je njegovo glasačko telo, silom prilika, veoma disciplinovano. Kao da im Vučić nije bio dovoljno opasan protivnik, umesto da svoje glasove potraže u ogromnoj armiji apstinenata, pojedine opozicione snage su pokušavale da na svoju stranu privuku glasače drugih opozicionih stranaka iz istog korpusa, u čemu je prednjačio pokret Dosta je bilo, napadajući pre svih Demokratsku stranku i njenu koaliciju, kao i Aleksandra Šapića. Posle bezbroj izgovorenih ružnih reči na njihov račun, svesno ili nesvesno, umesto da podigne izlaznost, ovakva kampanja propraćena javnom svađom, samo je udaljila od izbora još neopredeljene glasače, a nije donela nikakav uspeh DJB.

Aktuelna beogradska vlast ponudila je opoziciji, kao na tanjiru, bezbroj „zicera“: značajno porasli troškovi života kroz povećanje poreza na imovinu i podignutih cena komunalija i naročito grejanja; oteto priobalje za izgradnju Beograda na vodi i rušenje u Savamali; uništeni Cvetni trg i Skadarlija - dok je „doterivanje“ Kalemegdana u toku; muzička fontana na Slaviji od 2 miliona evra; brojni, nepotrebni i skupi infrastrukturni promašaji uz neviđeno maltretiranje građana i loš kvalitet radova; novogodišnja rasveta od septembra do marta i najskuplja plastična jelka na svetu od 83.000 evra i još mnogo toga. Najavljeni su bizarni budući projekti: metro od niotkud do nigde, skupa gondola od Ušća do Kalemegdana; sumanuti jarbol od 120 m visine sa ogromnom zastavom i još 30 manjih jarbola; dalje proširenje već sada nepotrebno velike pešačke zone koja je građane u centru grada stavila u geto i još puno toga nerealnog i nekorisnog za stanovnike Beograda - ali o njihovom trošku.

Rasuta u previše kolona, demokratska opozicija je možda kod jednih uspevala da sačuva svoj ideološki predznak, kod drugih „neokaljanost“, kod trećih izvornost, ali je saldo izbora njen težak poraz. Opozicija je prenebregla iskustvo iz borbe protiv Miloševićevog režima: bezuspešni pokušaji svrgavanja Miloševića trajali su 9 godina, sve dok se 18 političkih subjekata, među kojima su bile i neke veoma različite pa čak i međusobno suprotstavljene političke opcije, nisu svrstali pod jednu zastavu i konačno ga pobedili 5. oktobra 2000. godine.

Istorija je učiteljica života - ko iz nje ništa ne nauči, dužan je da greške ponovi.

 

Autor:

mr Bodin Starčević, prof.

Kandidat za odbornika na listi Da oslobodimo Beograd

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori