Dan kada je Srbija stala

Draga Ines,

Sve one izjave o predlozima za odavanju počasti Miloševiću, za to da neki bulevar ponese njegovo ime i da se njegovoj porodici omogući povratak u Srbiju, o kojima si mi pisala, propratio sam s mučninom. Kao i ti, nisam iznenađen. Ovde se svako dobro sporo pamti a brzo zaboravlja. Za loše važi obrnuto. Oni, koje si nabrojala, više žale Miloševića nego što vole Srbiju. Takve je Nušić odavno nazvao ožalošćenom porodicom. Agaton Arsić, Sarka i familija. Nekrofili, zlopamtila...

Jutro je, 12. mart je, sunčan. Godišnjica atentata na Zorana. Ponovo čitam kolumnu „Susret u budućnosti” koju sam za Istinomer pisao pre godinu dana istim povodom. Ispod teksta komentar, potpis – Tara: „Ovih dana sam i tužna i besna i užasnuta kako razne spodobe uzimaju Đinđićevo ime u usta. I jos gore, porede ove majmune lopovske s njim. Najveća sramota je ipak na onom čoveku bez trunke pameti i stida, Borisu Tadiću i njegovim drugovima i đacima. O ostalima suvišno je trošiti reči”.

Sve što sam onda napisao, važi i danas. Ponoviću:

„Gledajte u budućnost. Tamo ćemo se sastati, vi i ja!”, još živi poruka Zorana Đinđića, zagledanog tamo gde nije gledao niko, u ono što drugi videli nisu – večnost. Bilo je to poslednjeg dana maja 2002. godine u Novom Pazaru, nešto više od devet meseci pre nego što će biti ubijen. Okrutno i zverski, streljan na korak do radnog mesta. Ispostaviće se, ubrzo, da je Zoran Đinđić – uhvaćen u raskoraku – ostavio naslednicima u amanet upravo taj jedan, jedini nedostajući korak. Onaj koji Srbija još nije iskoračila, ni deset godina posle njegove smrti. Slaba je uteha to što malobrojni znaju da bi atentatorima mogućnost da ga ubiju bila značajno smanjena da je Zoran tih nedelja – i tog 12. marta – mogao na obe noge. Ubice, nesposobne da prate brzinu Đinđićevog koraka (i misli), kaskale su za njim isto onoliko koliko i njihovi politički mentori zaglibljeni u kaljuzi krvi i tla. Kašnjenje se meri vekovima. Iz te praistorije poneli su samo atavistički mehanizam oduzimanja života oličen u ideologiji kukavičke egzekucije. Brzinom metka. Podlo, mučki, s leđa.

Bolno su odjeknula dva hica ispaljena pred vratima zgrade Vlade, signal koje je mnoge naterao na odlazak bez povratka, na pečalbu i egzodus pameti i znanja.

Još odzvanja eho pucnjeva u 12 sati i 25 minuta. Tako u svom novom romanu „Bonavia” (2012.) pisac Dragan Velikić, kroz svoju junakinju Kristinu, govori o onome što će, posle atentata, postati neminovnost: „A kad su ubili premijera, mislila je: gotovo je, više nema nade. Sada su svi opet slobodni da rade šta im je volja. Razred bez starešine, samo povremeno izbijaju pretendenti. Taj haos će da potraje, jer on je prirodno stanje.” Praznina.

„Ubili su Đinđića kao psa! Čak su mu skrljali nogu da slučajno ne pobegne!”, reče nedavno Zoran Kostić Cane, vođa „Partibrejkersa” u intervjuu banjalučkim „Nezavisnim novinama”. Nije to, nažalost, bilo jedino ubijanje Zorana Đinđića. Njegova smrt ponovila se nekoliko puta. Samo godinu dana posle njegove smrti, novo rukovodstvo Demokratske stranke 2004. godine izvršilo je još jedan „atentat” pomažući kohabitacijom onim snagama – predvođenim mračnjakom srpske politike i njegovim čaušima – u svetom poslu hranjenja i maženja mačaka, i trebljenja buva.

Đinđićeva stranka nije odolela ni reciklaži njegovih najljućih političkih protivnika, kojima je učinila čast vraćajući ih, na velika vrata, u politički život samo jednim potpisom pera. Beše to ona sramna deklaracija o pomirenju sa Miloševićevim ostacima propale politike. Za Đinđićeve naslednike na čelu stranke, dovoljno dobre za nov politički savez.

Na Đinđića je, i posle njegove smrti, pucano iz svih oružja i oruđa. Nije bio pošteđen ni sudski proces njegovim ubicama, trebalo je obezvrediti svaki detalj, svaki dokaz koji je teretio atentatore; diskreditovati i urušiti Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i tužioca Jovana Prijića, Specijalni sud i sudiju Marka Kljajevića; uništiti kredibilitet svedoka, istražitelja, svih koji su dali doprinos rasvetljavanju Đinđićevog ubistva. Uprkos tome, istina je bila nezaustavljiv proces koji ni pomračene svesti i bolesni umovi nisu mogli da spreče ili ga preusmere tamo gde su obećali Đinđićevim ubicama. To čak nije mogao ni mračni namćor na vlasti, još manje bulumenta njegovih poltrona, nesposobnjakovića koji su mu hranili mačke i trebili im buve. Niko im nije rekao da mačke ne pate od buva, nego od manjka ljubavi.

Od manjka ljubavi prema Đinđiću danas pate svi koji njegovim imenom mašu svakog 12. marta, ponajviše oni koji ga neprimereno dovode u komparativan odnos s bilo kojim akterom današnje političke scene. Svako poređenje aktuelnih srpskih političara sa Zoranom Đinđićem – makar to činila i Vesna Pešić – blasfemično je, uvredljivo i nepristojno.

Tog 12. marta, kada je Srbija stala, vreme je na tren usporilo; „za dobre ljude”, rekao bi pesnik, „ovde vreme je stalo”. Ali, Zoran Đinđić nam je, odlazeći u večnost, poručio da je trajanje u budućnosti mesto na kome se moramo sresti. I kada čujemo tišinu, taj tajac i šum, to vreme prolazi. Ono vreme koje nemamo, zaustavljeno u jednom koraku.

…za pamćenje…

…i nezaborav…

Izvor: http://dejanjeremic.com/dan-kada-je-srbija-stala/