Muka naše celokupne politike je što je nefunkcionalna. Politika se poima kao fudbal – navijaju jednako i političari i glasači.

Jedan opskuran i potpuno promašen projekat kakav je „Beograd na vodi“ Vučić hvali kao svoju pobedu, u euforiji koja je slična strelcu gola na „večitom derbiju“. On, kako kaže, „ne obećava kule i gradove“ već samo beogradsku kulu, pa taj „pogodak“ slavodobitno prisvaja kao svoje veliko dostignuće!? Kome je taj projekat doneo sreću osim nekolicini prebogatih i ekstrovertnih (čitaj egzibicionističkih) gastarbajtera koji pristaju da glume presrećne vlasnike stanova čija se cena kvadrata još uvek pouzdano ne zna, a špekuliše se da je veća nego u NJujorku? Kakvu korist imamo mi Nišlije od činjenice da je nekolicina iskeširala nekoliko stotina hiljada evra ne bi li se slikali sa Predsednikom? Gde se zaturila ekspanzija građevinskih firmi u celoj Srbiji?! Na ovo obećanje se, po običaju, potpuno zaboravilo kao nevažno – bitno je Srbiji jedino da Vučić uvek bude u pravu.

U isto vreme, jedan vanredno dobar državni potez, kakav je obezbeđenje leka spinraza za 17 teško obolele dece (lek koji menja njihovu sudbinu!) po ceni preko devet miliona evra, ostaje potpuno nezapažen! Naravno kada to nije obećao Vučić, pa ne može ni da se slavi… A trebalo bi.

I nije naša politika samo „navijačka“ nego je i potpuno besmislena! Naš suveren već godinama optužuje opozicione lidere da su opljačkali Srbiju te da takav naum imaju ponovo – ali ih naš Don Kihot sprečava u tome. Šta je ovde besmisleno, može se naivno zapitati? Pa to da se ljudi za koje najviša vlast tvrdi da su kriminalci i pljačkaši ne hapse, nego se evo godinama koriste kao opravdanje za apsolutističko vladanje našeg Kralja Sunca. Jadna je politika koja kao branu okorelim pljačkašima nema sistem, nego apsolutnu vlast pojedinca. Legendarni Embrouz Birs u svom „Đavolovom rečniku“ političara definiše kao „jegulju u prvobitnom kalu na kojem je izgrađena struktura organizovanog društva“ i sa pravom dodaje „kada se promeškolji, on od mrdanja svog repa pomisli da se trese zgrada“! Nije jasno kako je američki pisac Embrouz Birs još u XIX veku mogao da nasluti pojavu zlatnog doba našeg Predsednika? Možda stoga što je bio genijalni cinik?

Kako ova vlast ne zvuči, mora da zveči. Stoga, kako često kaže objektivni Pink, Vučić ne govori, nego „zagrmi“! I tako izazove kišu od koje, kao onomad u Kraljevu neće da se štiti kabanicom – naprotiv, kako reče, želi „da kisne za svoj narod“! Ono što još više zabrinjava od ove očigledne anomalije je činjenica da ga u želji da se pokisne bespogovorno slede i ministri oko njega, istina ne svi tako radosno kao Aleksandar Vulin. Tako ovaj histrionični poremećaj ličnosti postaje i ozbiljna sociološka devijacija, posebno s obzirom da javnost ovo prećutkuje ili čak aminuje kao simbol potrebne neopaganske žrtve!

Jedina koja kao i naš predsednik prkosi kiši iz patriotskih razloga je hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, ukazujući nedvosmisleno na isto poreklo i vaspitanje, te jednako poimanje „služenja državi“. Stoga Birs u Đavolovom rečniku veli da je „rodoljublje“ u stvari „zapaljivo smeće spremno da plane na dodir baklje svakoga ko je željan da osvetli svoje ime“…

I dok Birsov Predsednik „pruža šansu mladima i budućnosti“ kako reče skoro Svetislav Goncić, nezahvalni mladi beže iz Srbije, baš kao i budućnost. Na zabrinjavajući podatak da 30.000 mladih godišnje ode iz Srbije a da je čak na jednom konkursu za mlade lekare u Nemačkoj uslov bio da u Srbiji nemaju radnog iskustva – plašeći se da bi i jedan radni dan u zdravstvu Srbije mogao temeljno da poremeti njihove performanse, Vučić 19. marta ove godine odgovara planom o masovnoj imigraciji u Srbiju! Tako ćemo mi nastaviti da šaljemo mlade stručnjake u Evropu, ali će Srbija 2030. godine, kaže Vučić, „imati više ljudi koji imigriraju u Srbiju nego odlaze iz nje“. I ovom prilikom kao i svih ovih godina predsednik SNS-a nas uverava da je program njegove stranke u stvari kenedijevski program opravka cele države!

Na dobronamerne primedbe da nije moguće da u isto vreme bude i predsednik jedne stranke i predsednik svih građana Srbije, Birsov najbolji model odgovara: „Šta si ti stručnjak Saša Janković imao iz Ustavnog prava? Imao si šesticu, jedva prošao, na mufte, a ja imao desetku.“

Eto šta se događa kada se politika shvati kao rivalstvo Zvezde i Partizana, odnosno kada se politika kao najbolji način da se usaglase interesi svih na javnoj sceni svede na državnu politiku, odnosno politiku Predsednika.

Stoga pamet u glavu na narednom glasanju.

Mada Birs kaže da je „glasanje simbol moći slobodnog čoveka da napravi budalu od sebe i upropasti svoju zemlju“…

 

Autor: dr Saša Živić, profesor Medicinskog fakulteta u Nišu i član GO Nove stranke Niš