Svedoci smo velikih problema koje Srbija ima u visokoj politici. I, kao po pravilu, sve se to odražava na svakodnevni život građana. Ukoliko bismo razmislili koji je to zajednički imenitelj svakodnevnih problema sa kojima se susrećemo, možda bismo došli do zaključka da je to diskriminacija. Da, teška reč. Ali, da krenemo redom.
Ne bih želeo da gnjavim definicijama diskriminacije. Često su suvoparne i nekako nabaždarene da odagnaju čitaoca od daljeg teksta. Dovoljno je da izađemo na ulicu i osvrnemo se oko sebe. Na sve strane su nepropisno parkirana vozila, ljudi prelaze ulice gde stignu, voze automobile mimo svih propisa i koriste sirene u bilo koje doba dana i noći. Ako želite da se u tom haosu ponašate propisno i uljudno, onda ćete u svakom slučaju biti prilično usamljeni i diskriminisani. A kada baš vi, i to nehotice, napravite nekakav prekršaj, isprečiće vam se organ reda i napisati vam kaznu. Pitaćete se: „Kako je moguće da baš meni piše kaznu, a ne svim onim „teškim“ prekršiocima koje svakodnevno viđam?“. I tu počinje začarani krug ove priče u kojoj se skoro svaki građanin pita: „Zašto baš ja?“. Dakle, oseća diskriminaciju. Koliko ste puta videli ljutitog vozača koji policajcu pokazuje na drugog prekršioca i ulazi u raspravu i pored očiglednosti prekršaja koji je načinio?! A onda sledi sledeći stepen diskriminacije. Porazni. Priča se da je moguće izvući se tako što se organu reda ponudi koji dinar da zažmuri na jedno oko. Probate i vi tako, a on jok! Ni da trepne. Diskriminacija! Baš ste sinoć u kafani slušali avanture nekog svog poznanika koje su se završile sa par desetina evra u džepu policajca, a sada vam se ni to ne dozvoljava. I tu se nekako krug zatvara.
Pogledajmo to iz perspektive policajca. Stoji nasred ulice, okolo su parkirana vozila sa neplaćenim parkingom, levo prelazi bakica s cegerom mimo pešačkog prelaza, s desne strane pretrčava gospodin u odelu držeći mobilni telefon na uvetu, svi trube, i eto baš se vi (oh kako će vas diskriminisati!) usled cele zbrke niste zaustavili na žuto, skoro crveno svetlo na semaforu. Gleda vas policajac, gledate vi njega, počinje priča i sledi objašnjavanje, naravno, vezano za diskriminaciju. „Da li si video ovoga, onoga, babu, tipa sa mobilnim?“. Policajac sada kreće da piše kaznu, a vi gle, ne nudite mu ni cvonjak. A baš je juče slušao kako je jedan njegov kolega, na svoju malu diskriminišuću platu, dobio nekoliko desetina evra, što će mu dobro doći jer ide zima, deca idu u školu, žena na pijacu, ima se troškova. „Zašto baš ja“, pita se policajac, pita se vozač, pitala bi se i baba i onaj s telefonom i verovatno svi koji se u tom trenutku nalaze u kadru jedne obične raskrsnice.
Sve ovo možete primeniti na bilo koji segment društva. I ne, nije u pitanju samo puka korupcija. U pitanju je osećaj da nešto baš vas direktno izdvaja od velike većine ljudi u tom trenutku. Kao kada gledamo utakmicu i tolerisane faulove svoje ekipe doživljavamo normalno, a već u sledećem trenutku urlamo na sudiju, ukazujući na nepravdu. Takođe, probajte da učestvujete na svim onim tenderima i konkursima. Probajte šta god. Uvek ćete, pobedili ili izgubili, osećati jedan isti osećaj: diskriminaciju.
O onim realnim, velikim i kažnjivim diskriminacijama da ne pričam. O tome se brine pravosudni sistem, koji je opet i sam izvor diskriminacije, makar se i sami akteri u tom sistemu osećali diskriminisano.
O čemu je ovde reč? Šta je to što nas na dnevnoj bazi dovodi do osećanja diskriminisanosti? Kako da se tog osećaja otarasimo i šta bi trebalo da učinimo da osećaj nestane?
Takve se stvari ne mogu urediti niti zakonima niti sprovođenjem zakona. Ne možete postaviti policajca na svaku raskrsnicu. Zakoni već postoje, ali je očigledno prisutno toliko prekršaja da se celokupno stanje može nazvati opštim javašlukom. Beda koja to podupire samo je jedan od elemenata koji pospešuju takvo stanje. Naime, veliki deo stanovništva živi i radi za nešto što bi se pre moglo nazvati socijalnom pomoći, a ne platom. Na svakom koraku su izgovori za akciju u smislu diskriminisanja naših komšija, sugrađana i sunarodnika. Pa kako onda rešiti problem? Jedino prosvećivanjem. Znam, reći ćete da je to spor proces, takođe podložan korupciji i diskriminaciji, ali druge nam nema. Kad god pomislite da ste diskriminisani, kada vas taj osećaj preplavi i izazove bes, pođite od toga da ste i vi tog dana skoro sigurno na neki način nekoga diskriminisali. Makar svojim političkim stavom koji, usled izuzetne binarnosti u političkom životu Srbije, ne dozvoljava drugačiji način razmišljanja.
Ne tražite, dakle, mesto i trenutak da diskriminišete nekoga, makar vas ceo dan pratio osećaj da ste baš vi diskriminisani. Prihvatite tuđe muke, uvažite tuđe probleme i stavove. Potrudite se da razumete da, ukoliko svako od nas makar malo popravi svest o tako potrebnoj solidarnosti i pristojnosti, osećaj diskriminisanosti brzo će nestati.
Leave a Reply