Veliku prašinu podiglo je ovih dana objavljivanje Nacrta novog zakona o unutrašnjim poslovima, u vezi kojeg se u javnosti čuo veliki niz komentara kako u pisanim medijima, tako i na televiziji. Međutim, izostao je bilo kakav komentar istinske stručne javnosti, pretežno od strane advokata koji se kroz krivične i prekršajne postupke najviše staraju o zaštiti garantovanih ljudskih prava i sloboda i najviše dolaze u dodir sa primenom propisa koji regulišu ovu vrstu materije.
Kako god, nismo videli da je bilo koji medij pozvao nekog ko zaista dolazi iz struke i prakse da kaže nešto o nacrtu ovog propisa, već smo preplavljeni raznim komentarima pojedinaca koji ne pripadaju struci i o ovoj tematici ne poseduju ni elementarno znanje, čime se samo unosi zabuna u javnosti.
Navedeni Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima ima svoje nedostatke koji mogu biti pogodno tlo za određene zloupotrebe i nejasnoće prilikom njegove primene, ali na šta se one konkretno odnose potrebno je objektivno i pre svega stručno ukazati.
Nova – Da se struka pita ukazuje na sledeće nedostatke u pojedinim odredbama nacrta gore navedenog zakona.
Jedna od odredbi koja je neprecizno formulisana jeste odredba iz člana 18 nacrta koja propisuje da Ministarstvo sarađuje sa građanima koji pružaju pomoć u obavljanju unutrašnjih poslova.
Navedeno se mora precizirati u smislu poslova na koje se ta pomoć odnosi, da li se to odnosi na određene pojedinačne slučajeve npr. pri hvatanju učinioca krivičnog dela, sprečavanje njegovog bekstva, otklanjanja opasnosti po život i telo itd… ili se otvara mogućnost da se građanin kontinuirano angažuje kao nekakav pomoćni ili tihi policajac i koristi sva ovlašćenja kojima raspolaže policijski službenik.
Potpuno je prirodno i prihvatljivo da građani pomažu policiji davanjem podataka i informacija koji joj mogu olakšati otkrivanje krivičnog dela i njegovog učinioca, ali ovako široka odredba koja normira da građanin pruža pomoć policiji u „obavljanju unutrašnjih poslova“ izuzetno je opasna jer njenim striktinim tumačenjem građanin će preuzeti ovlašćenja koja poseduje i sam policijski službenik i sva prava koja ima policijski službenik u primeni policijskih ovlašćenja koja podrazumevaju i razna ovlašenja represivnog karaktera kao što je npr. primena sredstava prinude, te se ovim otvara mogućnost zloupotrebe na način da određeni pojedinci pribave sebi sva ovlašćenja policije, jer nacrt ništa po tom pitanju jasnije, bliže i preciznije ne reguliše.
Nadalje, član 13 nacrta propisuje da ministar izdaje obavezne instrukcije u vezi sa radom policije, ali ne sme uticati na operativnu nezavisnost policije.
Navedena odredba neprecizno je postavljena, pa, kao takva, otvara mogućnost zloupotrebe od strane ministra i njegovog direktnog uticaja kroz obavezne instrukcije na rad policije u pojedinačnim predmetima.
U tom smislu potrebno je preciznije urediti na šta se obavezne instrukcije konkretno odnose, a ne korisititi generalne i apstraktne odrednice kao što su odrednice „u vezi sa radom policije“ i „ne sme uticati na operativnu nezavisnost policije“ bez bilo kakvog bližeg određenja kog dela rada policije i na koji način, kao i šta precizno označava pojam operativne nezavisnosti policije u odnosu na obavezne instrukcije ministra.
Član 44 nacrta koji normira sistem za obradu podataka koji predviđa automatsku detekciju lika, biometrijske podatke detektovanja lika i telesnih karakteristika, kao i registrofonski sistem za beleženje audio zapisa razgovora takođe je neodređen.
Postavlja se pitanje zašto bi se neselektivno i masovno uzimali i skladištili biometrijski podaci lica koja nisu osumnjičena niti su bila ranije osuđivana za izvršenje bilo kog krivičnog dela, te navedeno opravdano izaziva bojazan kod građana i otvara mogućnost zloupotreba.
Član 116 nacrta reguliše upotrebu sredstava prinude prema grupi lica koja se protivpravno okupila, a odbije naređenje da se raziđe. Međutim, sporan je deo odredbe koji sadrži odrednicu alternativnog karaktera „ili svojim ponašanjem može da izazove nasilje ii narušavanje javnog reda i mira“, što znači da skup od strane grupe lica može biti prijavljen i odobren u skladu sa zakonom, ali na osnovu samo mogućnosti izazivanja nasilja ili narušavanja javnog reda i mira može se izdati naredba za razilaženje, a zatim primeniti prinuda.
Navedeno nije prihvatljivo jer otvara mogućnost zloupotrebe koje sa zasniva na diskrecionoj oceni, te navedenu odredbu treba zameniti odredbom „svojim ponašanjem vrše nasilje i narušavaju javni red i mir u većem obimu“.
Takođe nacrt u mnogim delovima izjednačava primenu policijskih ovlašćenja kada su u pitanju krivična dela i prekršaji.
Navedeno nije celishodno jer su prekršaji dela daleko manje društvene opasnosti od krivičnih dela, pa je nepotrebno sve resurse policije koji se koriste za rasvetljavanje krivičnih dela predviđati i za rasvetljavanje prekršaja, koji sa sobom nose manji značaj i manju društvenu opasnost.
Član 144 nacrta reguliše mere ciljane potrage koje se primenjuju prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju od četiri ili više godina, pod uslovima za primenu i primenom posebnih dokaznih radnji regulisanih Zakonikom o krivičnom postupku.
Navedenom nije mesto u ovom zakonu, jer je primena posebnih dokaznih radnji eksplicitno regulisana Zakonikom o krivičnom postupku na detaljan i sveobuhvatan način.
Ovakvom odredbom u ovom nacrtu zakona proširila bi se primena posebnih dokaznih radnji van uslova propisanih Zakonikom o krivičnom postupku na jedan potpuno neopravdan način.
Apsurdno je predviđati mogućnost primene posebnih dokaznih radnji za krivična dela za koja se spram zaprećene kazne može primeniti čak i institut odlaganja krivičnog gonjenja (oportunitet), te se na taj način institut posebnih dokaznih radnji proširuje i na krivična dela za koja primena posebnih dokaznih radnji nije opravdana.
Naposletku najviše pažnje u javnosti je izazvala mogućnost ulaska policije u stan i druge prostorije bez naredbe suda.
Navedeno nije razlog za paniku, jer je tako nešto postojalo i u svim ranijim rešenjima, a tiče se samo određenih taksativno navedenih slučajeva, a to je uz saglasnost držaoca, ako neko zove u pomoć, radi neposrednog hapšenja učinioca krivičnog dela, radi izvršenja odluke suda o pritvaranju ili dovođenju okrivljenog ili osuđenog, ako je to potrebno radi otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu uz osnov sumnje da se priprema, vrši ili da je izvršeno krivično delo, te su svi navedeni slučajevi opravdani, postojali su i ranije i nisu razlog za brigu.
Ono što je ovde potrebo razjasniti, a što u javnosti mnogi nisu razumeli, je to da policija ne može da uđe u stan bez naloga suda na osnovu osnova sumnje da se priprema, vrši ili da je izvršeno krivično delo, već je navedeno u vezi sa otklanjanjem ozbiljne i neposredne opasnosti za za ljude ili imovinu, te kada postoji ozbiljna i neposredna opasnost za ljude ili imovinu da bi policija ušla u stan mora još dodatno pored toga da postoji i osnov sumnje da se priprema, vrši ili je izvršeno kirivično delo u tom slučaju.
Dakle, osnov sumnje da se priprema, vrši ili je izvršeno krivično delo nije zaseban slučaj u kom policija može ući u nečiji stan.
U svakom slučaju, potrebno je otvoriti mnogo širu i opsežniju javnu raspravu u kojoj će učestvovati i u kojoj će se pre svega čuti glas struke koja je jedina vlasna da o ovoj materiji raspravlja, a onda videti da li će navedeni nacrt zakona oživeti u formi zakona i da li će se realne i objektivne primedbe istinske stručne javnosti uzeti u obzir.
Advokat Milan Đurić, član Pravnog saveta Nove D2SP
Leave a Reply