Pre otprilike godinu dana, započeo sam serijal tribina o razlikama i sličnostima građanskog i partijskog političkog angažovanja. Na svakoj tribini je pored mene bio jedan učesnik koji je na bilo koji način građanski politički angažovan, a kao primer partijski angažovanog građanina, gost je bio tadašnji narodni poslanik Vladimir Pavićević. Na uvodnoj tribini, predstavljajući goste, za docenta Fakulteta političkih nauka, mog stranačkog kolegu iz Nove stranke Vladu Pavićevića, tada sam rekao da je čovek koji je veoma uspešnu karijeru nastavnika i naučnika ostavio po strani, žrtvujući na taj način veoma uspešno bavljenje tom profesijom, zarad aktivnog bavljenja politikom, a sa ciljem da se demokratski procesi pokrenu u pravom pravcu i smeru. Na kraju sam poželeo Vladi da se jednoga dana vrati svojoj profesiji jer će to sigurno značiti da su stvari u Srbiji krenule pravim tokom i da će njegov angažman u tom slučaju biti nepotreban, kao i odustajanje od posla koji zaista maestralno radi.

I eto, sada imamo vest od pre nedelju dana, da se Vladimir Pavićević iščlanio iz Nove stranke, što bi po onom mom predviđanju i želji značilo da su stvari u Srbiji, što se politike tiče, došle na svoje mesto. A da li je tako?

Naravno, ovom događaju je prethodila ostavka zamenika predsednika Nove stranke, nakon republičkih izbora, na kojima je Pavićević bio na listi Demokratske stranke, na po svim parametrima nezasluženo niskom mestu. Takav je bio koalicioni sporazum DS i Nove stranke, te se najaktivniji poslanik iz prošlog saziva našao na dalekom 35. mestu. Već kod formiranja liste, krenule su osude Nove stranke od strane simpatizera, a sažetak tih kritika bi se mogao svesti na to da je nakon velikog uspeha u političkom angažmanu u skupštini, Nova zaslužila najmanje dva mesta u samom vrhu liste (ako ne i tri, s obzirom da je jedan od prva tri kandidata bila i profesorka Vesna Rakić-Vodinelić). Znam da su tokom izborne kampanje članovi Nove stranke na ovakve konstatacije samo slegali ramenima, a sve u cilju odbrane demokrata kao koalicionog partnera, po kojima se ne zna ko sve nije “udarao”. Smatrali smo da je bilo neophodno sačuvati DS od potpune destrukcije, koja je pretila toj najvećoj opozicionoj stranci i koja je kroz niz godina postojanja jasno izgradila dobru, tako potrebnu infrastrukturu.

Kampanja je bila nikakva. Na tu kampanju mi iz Nove nismo mogli previše da utičemo. Bili smo skrajnuti, pa se čak ime Nove stranke (a ni ostalih koalicionih partnera) nije pomenulo na završnoj konvenciji u Beogradu. Ne bih da zanemarim ni krajnju nedemokratičnost proteklih izbora, ali sam mišljenja da je i ovakav način kampanje uticao na rezultate. A rezultati su bili takvi da je po svemu sudeći baš Nova stranka (i ostali koalicioni partneri) donela cenzus demokratama.

Eh, nakon tih i takvih izbora, docent Vladimir Pavićević podnosi ostavku na sve stranačke funkcije, pozivajući se na “etiku odgovornosti” za koju se zalagao tokom celog svog poslaničkog mandata. “Etika odgovornosti“ je inače knjiga u kojoj je Latinka Perović sakupila niz tekstova o životu i radu Zorana Đinđića. U skladu s tim, pokojni premijer nikako nije na osnovu pogrešne kampanje i neregularnosti izbora odustajao od daljeg rada, te ne znam kakve veze ima odustajanje od stranačkih funkcija sa “etikom odgovornosti”, funkcija koje u ovom slučaju ne donose nikakve privilegije, već samo odgovornost i veliki trud. Naprotiv, zamislimo da je Đinđić već kod prvog neuspeha odustao od svog političkog angažmana. U stvari, ja to ne mogu ni da zamislim.

I tu nije kraj. Na konferenciji za novinare, prilikom podnošenja ostavke (a to nije bilo baš pravo mesto za podnošenje ostavke, s obzirom da je na mesto zamenika predsednika Nove stranke postavljen od strane Konferencije, najvišeg tela stranke), Vladimir Pavićević navodi: “Ostajem u Novoj jer verujem u sistem ideja, vrednosti i mišljenja na kojem se temelji politika Nove i zato što verujem u hrabrost, posvećenost i čestitost ljudi koji su se okupili u Novoj.”

Naravno, svemu ovome su prethodili razgovori, sa ciljem da se Pavićević ubedi kako nema potrebe da daje ostavku na funkcije u stranci, posebno što su razlozi ostavke, po njegovim rečima, bili u vezi sa funkcijom predsednika gradskog izbornog štaba u Beogradu. Koliko znam, a znam dosta, negirao je da je u pitanju mandat koji je pripao predsedniku stranke Zoranu Živkoviću, pozivajući se isključivo na “etiku odgovornosti” kao ključ za rešavanje njegove iznenadne i po meni bespotrebne ostavke. Naime, tvrdio je da želi da se posveti naučnom radu i radu sa studentima, što nije inkompatibilno sa ostajanjem na funkciji, ali je i odbio rad na edukaciji kadrova stranke na koji ga je pozvala Vesna Rakić-Vodinelić. I onda sledi šok: Mediji objavljuju da bivši funkcioner Nove stranke podržava kandidaturu za predsednika DS-a Dragana Šutanovca. Dakle, Vlada Pavićević je još uvek član Nove, nema vremena za rad u stranci, ali podržava kandidata stranke (ovde naglašavam da nema veze kog kandidata) koja je odredila sudbinu da najaktivniji narodni poslanik ostane ispod crte. Iako nedostupan na telefon članovima Nove stranke, bivši zamenik predsednika, bez konsultovanja sa bilo kim, dolazi na konvenciju u Niš, gde javno podržava kandidaturu. Kako li su ga samo dobili na telefon?!

I tada Nova stranka ćuti. Dovoljno problema je već izazvala ostavka, neuspeh na izborima, stanje u zemlji i može se reći da je u tom trenutku uspešno preživljavanje Demokratske stranke sasvim pristojan zalog za budućnost. Zašto to sada dodatno kvariti?! Dakle, samo mirno i tiho, kao i tokom izbora, uostalom.

Da dodam, prosto da ne bude zabune, za komunikaciju sa DS (i ne samo sa DS) je tokom izbora bio zadužen Vladimir Pavićević. Moje je mišljenje da je ta komunikacija razlog lošeg rejtinga opozicije. To je, da budem iskren, nikakva komunikacija. I nadam se da će ko god bude izabran na čelu DS-a učiniti sve da se to promeni. Naravno da za lošu komunikaciju nemam nameru da optužujem Pavićevića, već DS, s obzirom da su oni preuzeli ulogu lidera tzv. proevropske opozicije. Usled toga više niko ne sleže ramenima na pitanje ko je kriv za loša mesta koja su mnogi dobri kandidati imali na proteklim izborima. Odgovor je jasan: loša komunikacija – loš dogovor.

I tako u tišini prolazi leto, svi se pripremamo za “burnu jesen”, kad - opet turbulencija: Vladimir Pavićević izašao iz Nove stranke. Sada više nije ni član. Sada više ne važe ni premise koje je govorio na tribinama o neophodnosti partijskog angažovanja građana, kao ni premise o sistemu vrednosti i mišljenja, pa i čestitosti i posvećenosti ljudi u Novoj stranci. Da stvar bude još interesantnija, počinje koketiranje da će možda baš on biti nestranački kandidat na predstojećim predsedničkim izborima. Pomislio sam da ću na neku od sledećih tribina moći Vladu da pozovem kao gosta, koji bi sada mogao da se zalaže za građanski politički aktivizam.

Kratko posle toga, usledio je demanti o kandidaturi i davanje podrške Saši Jankoviću, i sad ide apsurd - “ako ga predloži opozicija kao zajedničkog nestranačkog kandidata?!” Što bi rekao Mladen Delić: “Ma je li to moguće?” Daješ ostavku na funkcije, izlaziš iz stranke, pre toga podržavaš kandidata u nekoj drugoj stranci za funkciju u toj stranci, a sada još i proglašavaš koga bi podržao ako i samo ako opozicija bude složna da baš tog kandidata predloži?! Zaista gubim nit. Gde se tu izgubila “etika odgovornosti” ili bilo koja odgovornost?

Da ne dužim ionako predugačak tekst, ovo je moje mišljenje koje sam imao potrebu jasno i glasno da iskažem. Smatrao sam da ovakve stvari treba raspraviti u okviru stranke. S obzirom da se to nije dogodilo, našao sam za shodno da na ovaj način reagujem. Da ne bude zabune, Demokratskoj stranci želim sve najbolje. Želim da izaberu pravog predsednika i rukovodstvo i još jednom pokažu da je vredelo boriti se za očuvanje stožera opozicije tokom proteklih izbora. Vladi Pavićeviću želim sve najbolje i želim mu da nastavi svoj rad onako kako god on to bude želeo. Sve što sam u ovom tekstu izneo je iz čiste potrebe da se čuje i ova druga strana, strana koja je do sada ćutala i to iz najboljih namera.

Za kraj, priložiću jednu izjavu o tome šta je “etika odgovornosti”, koja, čini mi se, dobro reprezentuje i moje stavove:

“Etika odgovornosti je ono kada budeš izabran za narodnog poslanika, kao drugi na listi koja je osvojila 37 mesta u parlamentu, pa podneseš ostavku jer smatraš da je stranka, čiji si bio član i najviši rukovodilac, izabrala pogrešnu politiku koja će stvoriti uslove za povratak poraženih u petooktobarskoj revoluciji, a time i nastavak pogubne politike devedesetih.“ (Zoran Živković nakon izbora 2003. godine)

Autor: Aris Movsesijan, potpredsednik Gradskog odbora Nove stranke Beograd

Preuzeto sa: www.danas.rs