Narativ sudije Slobodana Keranovića u parnici Nebojše Stefanovića protiv NIN-a i novinarke Sandre Petrušić je sudska presuda baš onako i onoliko koliko je Stefanovićeva „Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom (primer grada Beograda)” odbranjena na Megatrendu – doktorska disertacija. Liči na presudu, ima broj, izrekao ju je sudija, ima i dispozitiv kojim se (kako je bilo očekivano) odlučno usvaja Stefanovićev tužbeni zahtev, obrazloženje se proteglo na preko dvadeset strana. Liči, ali nije. Isto kao što je Stefanovićevo pisanije fingirani doktorat, Keranovićevo je fingirana presuda. Teško je reći koji je od ova dva teksta društveno opasniji. Da li je to univerzitetsko priznanje (ma kakav da je univerzitet) da je jedan prepisan, prepričan i otužno nenaučan spis – ipak doktorat ili je to sudsko izlaženje u susret aktuelnom političkom moćniku, koje je predstavljeno kao sudska presuda i – kao takvo – podržano trećom državnom vlašću (ma kakva da je država)?

U pravu važi nepisano pravilo da sudske presude koje nisu pravnosnažne ne treba kritički pravno analizirati, jer bi se to moglo protumačiti kao pokušaj uticaja na drugostepeni sud koji bi odlučivao o žalbi, a žalba je u ovoj stvari najavljena. Odstupiću od ovog pravila donekle i uverena sam da, kao građanka ove zemlje, imam pravo na to.

Najpre, bilo bi teško ovu presudu shvatiti ozbiljno kada bi se posmatrala samo njena sadržina. Ali, ona će biti shvaćena ozbiljno jer je njena sadržina zapravo irelevantna. Ona je izrečena da bi stajala kao pretnja slobodi izražavanja ne samo novina i novinara, već svih. Ako opstane, tj. ako postane pravnosnažna, ona će biti čvrst dokaz da je državna vlast Srbije napustila ne ideju vladavine prava (nikad ta ideja nije ni bila prihvaćena), već i puko poigravanje njome, biće takođe dokaz da pravosuđe ovde ne uviđa da ne treba da bude vlast, nego tek njen sluga, biće dokaz da demokratiju, čiji je jedan od temelja sloboda misli i izražavanja, ovde ne prihvata nijedna od tri grane državne vlasti.

Potom, ovom i ovakvom odlukom, sud je ne samo odstupio od strandarda Evropskog suda za ljudska prava o slobodi izražavanja – on je negirao pravni poredak države Srbije, tj. pogazio njen Ustav i zakone, i odlučio da ne poštuje praksu Vrhovnog kasacionog suda (ma kakav da je). Kao što je u jednom sličnom sporu sutkinja tadašnjeg Opštinskog suda u Babušnici uzviknula da Evropa ne stanuje u Babušnici, tako je i Viši sud, kroz ovu presudu, graknuo kako ni Vrhovni kasacioni sud ne stanuje u Višem sudu u Beogradu.

Najzad, neću se kritički baviti onim što u ovoj presudi stoji. Dok ne postane pravnosnažna, baviću se onim čega u presudi nema, a moralo je biti da bi se ona smatrala takvom, tj. presudom do koje sud dolazi kad činjenično stanje koje je utvrdio supsumira (podvede) pod pravnu normu na koju to činjenično stanje ukazuje.

Ova pravna stvar je rešavana kroz parnični postupak koji se vodio radi naknade štete zbog povrede časti i ugleda tužioca Stefanovića, koja (šteta) je navodno pričinjena napisom i naslovnom stranom javnog glasila. Ostaviću po strani to što je tužilac Stefanović, sudeći po obrazloženju presude, navodio da je napisom i naslovnom stranom NIN-a povređena prezumpcija nevinosti na njegovu štetu, te da je u odnosu na taj njegov navod tužbeni zahtev trebalo da bude formulisan drugačije nego što je on to učinio. Odlučio se da traži naknadu štete u iznosu od 300.000 dinara i svi ostali navodi njegove tužbe sveli su se na taj zahtev.

U ovakvim parnicama odlučujuća su tri pravna pitanja kojima se sud uopšte nije bavio: (1) svojstvo tužioca kao subjekta napisa i naslovne stranice, (2) odnos povrede prava ličnosti na jednoj strani, i slobode informisanja na drugoj, i (3) ocena da li je napis na naslovnoj stranici, kao i da li su napisi iz teksta novinskog članka za koje Stefanović tvrdi da su povredili njegov ugled i njegovu čast – činjenične tvrdnje ili su, pak, vrednosni sudovi (zaključci).

(1) Povodom prvog pitanja, spis sudije Keranovića se bavi nabrajanjem i praznoslovnim prepričavanjem odredaba Zakona o javnom informisanju i medijima sadržanim u čl. 5. st. 1, čl. 9. st. 1, čl. 73, čl. 79. st. 1, 2 i 4, čl. 112, čl. 113, čl. 114, čl. 115, čl. 116 i čl. 120. Sve to nabrajanje poseća na stih: „Evo ti paragrafi, pa zagrabi…” i služi zasenjivanju javnosti tj. prostote, jer tako ova „presuda” na javnost gleda. No, odredbe kojim se sudija nije bavio, a morao je, jer na njih upućuje činjenično stanje koje je sam sudija utvrdio sadržane su u čl. 8. ovog Zakona, koji glasi:

„Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.”

Ko je tužilac Nebojša Stefanović? On je ministar unutrašnjih poslova u Srbiji. Kako je to postao? Tako što ga je izabrala Narodna skupštona. Da li je to sudija Keranović znao? Jeste, vidi se iz obrazloženja presude, a i da nije znao, morao je znati. Da li je Stefanović bio kritikovan na naslovnoj strani NIN-a i u novinskom članku? Jeste. Da li se ta kritika odnosila na „rezultate njegovog rada“ i na „politku koju sprovodi“? Jeste, vidi se iz obrazloženja presude. Da li je ta kritika stajala u „vezi sa obavljanjem njegove funkcije“? Jeste, opet se vidi iz obrazloženja presude. Zašto, onda, sudija Keranović ne samo da nije primenio, nego nije ni pomenuo odredbu čl. 8. Zakona o javnom informisanju i medijima? E, da je tu odredbu primenio, ne bi mogao izaći u susret ministru Stefanoviću, a presude služe da se moćnicima izađe u susret. Danas i ovde.

Jer, čim je podneo tužbu, ministar je odlučio da ne trpi, iako ga zakon na trpljenje obavezuje, pa šta onda da radi sudija – da se pokorava nekom depersonalizovanom i takoreći anonimnom zakonu, ili živoj ministarskoj pojavi? (Inače, baveći se reakcijama povodom neubičajeno brzog donošenja presude, sam ministar svoju tužbu prigodno naziva „prijavom“! Kad se samo setim koliko je nesrećnih studenata prava padalo na ispitima zbog pogrešnog korišćenja terminologije. Da su samo na vreme shvatili da je tužba zapravo prijava, ne bi ni morali da studiraju prava. Već bi doktorirali.) Potreba da ministar više ne trpi jača je od obične tehnike supsumpcije, jača je od Evropskog suda za ljudska prava (ES).

Opet skrećem pažnju na odluke ES koje predviđaju slabiju zaštitu za lica koja sudeluju u javnom životu, u odnosu na ostale građane. Najpre, novinarska sloboda podrazumeva izvesan stepen preterivanja, čak provociranja (Prager and Oberschlick, 26.4.1995, stav 38; De Haes and Gijsels protiv Belgije, 24.2.1997, stav 46; Lopes Gomes da Silva protiv Portugalije, 28.9.2000, stav 34). Određeni stepen preterivanja mora da se toleriše u kontekstu pregrejane javne rasprave o stvarima od javnog interesa (Stoll protiv Švajcarske, 25.4.2006, stav 55). Političar koji svojim stavovima provocira (setimo se samo konferencije za novinare Nebojše Stefanovića – a u pozadini raznih rodova policije – posle najave tzv. državnog udara), mora prihvatiti i provokativne iskaze o sebi (Oberschlick protiv Austrije (no. 2), 1.7.1997, stavovi 33, 34), jer je u prirodi političke debate upotreba preteranih i uvredljivih izraza (Lopes Gomes Da Silva protiv Portugalije, 28.9.2000, stav 34). Oštre političke rasprave lako prerastu u lične, a to je jedan od rizika koji se prihvata učešćem u političkom životu (Lopes Gomes da Silva protiv Portugalije, 28.9.2000, stav 34).

(2) Drugo pitanje – odnos povrede prava ličnosti i slobode informisanja – ima svoj osnov u čl. 18. st. 3. Ustava Srbije: „Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje“. Jedna od takvih međunarodnih institucija je Evropski sud za ljudska prava. U nekoliko stotina njegovih odluka nailazi se na ovu ideju:

„Sud podseća da sloboda izražavanja predstavlja jedan od temelja demokratskog društva; na osnovu § 2. člana 10 (čl. 10-2 Konvencije) sloboda izražavanja obuhvata ne samo `informacije` ili ‘ìdeje` koje se prihvataju sa odobravanjem ili koje se ne smatraju uvredljivim, ili koje su neutralne, već isto tako i one koje povređuju, šokiraju ili uznemiravaju. Sloboda izražavanja, onako kako je uređena u članu 10. jeste predmet brojnih ograničenja, ali ona se moraju usko tumačiti, a neophodnost svakog ograničenja mora biti uverljivo utvrđena… Iako štampa ne sme prekoračivati ograničenja, postavljena između ostalog i radi `zaštite ugleda drugih`, njena uloga je da prenosi informacije i ideje od javnog interesa. I ne samo da štampa ima zadatak prenošenja informacija i ideja: javnost, takođe, ima pravo da ih prima. Kada bi bilo drukčije, štampa ne bila sposobna da odigra svoju vitalnu ulogu `javnog čuvara`“ (v. stav 63. presude ES Thorgeirson protiv Islanda).

U konkretnoj parnici ministra Stefanovića radilo se o izveštavanju i ocenjivanju stvari od opšteg interesa: noćnom rušenju objekata u Savamali i organizovanom odsustvu policijske reakcije. „Shodno ustaljenoj praksi Suda, postoji mali prostor za ograničenja rasprave o pitanjima od javnog interesa prema članu 10. stav 2. Konvencije (videti Nilsen i Johnsen protiv Norveške [VV], broj 23118/93, stav 46., ECHR 2001-VIII)“. Dakle, kad se odmerava potreba zaštite ličnog interesa (ministra Stefanovića) i potreba javnosti da sazna šta se jedne noći dogodilo u Savamali i ko bi sve za to mogao biti odgovoran, a nadležni pravosudni organi pitanje nisu rešili, preovlađuju interesi javnosti da se slobodno informiše, koji korespondiraju sa obavezama novinara i novina da o stvari od opšteg interesa pišu, uključujući tu i vrednosne ocene, neprijatne za ministra Stefanovića.

(3) Najzad, sudija Keranović se u svom spisu nije izrično izjasnio o tome kakav smisao ima (za tužioca naročito bolan) napis na naslovnoj strani NIN-a: „Nebojša Stefanović, glavni fantom iz Savamale”, tj. da li taj napis shvata kao činjeničnu tvrdnju ili vrednosni sud (zaključak). Ovo pitanje je važno u Stefanovićevoj i sličnim parnicama, jer se istinitost činjenične tvrdnje, po pravilu, mora dokazivati, dok se vrednosni sud (zaključak), razume se, ne dokazuje. Evropski sud za ljudska prava pravi tu razliku veoma jasno. Kada novinar kritikuje političara na državnoj funkciji i nazove ga „prizemnim oportunistom“, „nemoralnim“, „nedostojnim“ zbog njegovog stava prema lideru neke političke stranke, u pitanju su vrednosni iskazi, a oni ne podležu dokazivanju da su istiniti, pa se ni od koga ne može tražiti takav dokaz, niti se ikome može stavljati na teret što ih nije dokazao.

Nacionalni sud bi povredio slobodu informisanja kada bi novinara kaznio zbog klevete zato što nije dokazao istinitost vrednosnog iskaza (Lingens protiv Austrije, 8.7.1986, stav 41; Albert-Engelmann-Gesellschaft mbH protiv Austrije, 19.1.2006, stav 31). Kada nacionalni sud smatra činjeničnim iskazima tvrdnje da, na primer, određene organizacije imaju „fašističku prirodu“ i, zato što tvrdnje nisu dokazane, zabrani njihovo ponovno objavljivanje, a naredi da se opozovu i opoziv objavi, time povređuje slobodu informisanja (Jerusalem protiv Austrije, 27.2.2001, stav 46). Ako domaći propis države članice predviđa da se mora dokazati istinitost svakog iskaza koji se objavljuje i da se mora objaviti ispravka svake tvrdnje za koju se ne dokaže da je istinita (što nije slučaj sa zakonodavstvom Srbije), to znači da taj propis obavezuje na dokazivanje vrednosnih iskaza, što je nemoguće, čime se povređuje sloboda informisanja (Ukrainian Media Group protiv Ukrajine, 29.3.2005, stavovi 41, 59, 60).

Nešto od ovog razgraničenja, a posebno o merilima sudske ocene novinarske pažnje, našlo je mesta u praksi Vrhovnog kasacionog suda (tada: Vrhovnog suda Srbije). Sentenca: „U medijskom pravu od novinara se ne može zahtevati utvrđivanje istinitosti činjenica kao u sudskom postupku (podudarnost sa stvarnošću i otklanjanje svake razumne sumnje), a za slobodu izražavanja i objavljivanja činjeničnih iskaza nije nužno postojanje dokaza njihove apsolutne istinitosti, već je dovoljno slobodno izraziti i objaviti informaciju pošto se prethodno proveri da je ona istinita u skladu sa primerenim okolnostima konkretnog slučaja, odnosno u skladu sa novinarskom pažnjom.”

Iz obrazloženja: „U medijskom pravu od novinara se ne može zahtevati utvrđivanje istinitosti činjenica kao u sudskom postupku (podudarnost sa stvarnošću i otklanjanje svake razumne sumnje). Za slobodu izražavanja i objavljivanje činjeničnih iskaza nije nužno postojanje dokaza njihove apsolutne istinitosti. Zbog prirode medija, a naročito dnevnog novinarskog glasila (brzine i aktuelnosti informacija) ne može se od novinara zahtevati utvrđivanje istine koje bi se podudaralo sa sudskom istinom. Dovoljno je slobodno izraziti i objaviti informaciju pošto se prethodno proveri da je ona istinita u skladu sa primerenim okolnostima konkretnog slučaja tj. u skladu sa novinarskom pažnjom. U ovom slučaju novinar je pre objavljivanja članka koji sadrži podatke o određenim pojavama i ličnostima (tužiocima) proverila poreklo informacija tako da nije povređen član 3. Zakona o javnom informisanju. Prilikom izrade novinarskog teksta novinar je poštovala i princip `da se čuje i druga strana` tako da je potpuno postupila sa dužnom pažnjom (proverom koja je primerena datim okolnostima)“ (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3139/2007 od 19.3.2008. godine). Kao što se vidi, u ovoj presudi Vrhovni sud se bavio činjeničnim tvrdnjama, a ne vrednosnim iskazima.

Kao što napisah, sudija Keranović se nije izrično izjasnio o karakteru napisa: „Nebojša Stefanović, glavni fantom iz Savamale”. Ipak iz dela obrazloženja, pogotovo na str. 20. i 21. moglo bi se zaključiti da sudija ovaj napis smatra činjeničnom tvrdnjom. Ocenu da li iko može da dokaže da je Stefanović zapravo fantom, pa još glavni, pa tek iz Savamale, prepustila bih potpuno u nadležnost sudiji Keranoviću. Inače, ako se iskaz prevede na pravni jezik, on bi glasio: fizičko lice je fantom. Ovako prevedeno – a sudija mora “prevesti” konkretne pojave na apstraktan pravni jezik da bi konkretnu pojavu pravno kvalifikovao – jasno je da je u pitanju vrednosni sud. Kako bi bilo da je stajalo: „Nebojša Stefanović, glavni car iz Savamale”? Da li bi sudija Keranović naredio dokazivanje da je dotični monarh, a ne izabrano lice?

Sve ono što je odlučujuće u Stefanovićevom predmetu, obrađeno je u odluci Evropskog suda za ljudska prava u postupku Bodrožić i Vujin protiv Srbije, predstavka br. 38435/05. Presuda je dostupna na web stranici Zastupnika pred tim sudom.

Vredelo je pročitati, gospodine sudija. Sada je kasno, već ste ušli na mračne stranice pravosudne istorije.

Autorka: Vesna Rakić-Vodinelić, predsednica Saveta Nove stranke