Kada jedan čovek zatraži pravdu, na njega se obično ospe drvlje i kamenje sa sviju strana, čisto da se priča učini malo zanimljivijom. E tako je bilo i letos, kada naš slavni gospodin i gospodar preuze vlast i u manjim palankama u jednoj nezavisnoj zemlji, kojoj iz kurtuazije ime ne pominjem. Bila je to lepa varoš, nadomak velikog grada u srcu šumovitog predela, negde baš na sredini jedne slavne zemlje. Marljivi novinski delatnici u nedostatku boljih priča, a leto je obično mrtva sezona, uzeše i počeše da krstare tim šumovitim krajevima. U jednoj palanci, nadomak jedne veće varoši nađoše vrli primer udarnika koji sa jednom rukom meša malter. Pozdraviše ga još iz daleka, ali čovek nešto promrmlja, kao da ih psuje. Novinskim delatnicima bi čudno da se jedan vrsni pregalac tako ponaša, pa priđoše i zapodenuše razgovor. Ispade da je čovek mimo svoje volje, ali sa jednom rukom mešao malter, po naređenju jednog direktora, jednog lokalnog palanačkog javnog preduzeća. I požali im se, a oni, kako nije bilo vrelijih tema u tom avgustovskom danu, odmah objaviše kako jednoruki čovek, po naredbi jednog dvorukog čoveka meša malter, samo zato što je bio na strani jednog žutog čoveka (ne onog što pije vodu sa Morave, čisto da se razumemo).

Kako to objaviše medijski delatnici, opazi to i onaj dvoruki čovek koji je vodio to preduzeće i duboko se zamisli. Šta mu je činiti i kako se postaviti. Da kaže da je pogrešio, ne biva. Da kaže da je službenica koja raspoređuje radnike pogrešila, ne ide. Ipak mu je to šurnjaja, a sa njima se nije za šaliti. Da kaže za vlast u palanci, ne ide. Pa brat od strica mu je šef vlasti u toj palanci, a sestrić predsednik opštine. Šta da radi, kud da ide pitao se. Ali ne lezi vraže, setio se nečega što je davno u školi učio. „Hiljadu puta ponovljena laž, postaje istina!“ Jedino baš nije mogao da se seti čiji je to citat, ali ajde. Počeće i on tako. Sve to što kaže ovaj jednoruki za dvorukog, vikaće da je laž, ponoviće to jošte jedno milion puta, zlu ne trebalo, pa će tako sve obrnuti u svoju korist. Al’ šta ima on da viče bespotrebno po palanci, pa još će narod reći da je lud postao. I to samo za par meseci vlasti. Obrni, okreni, pozva on svog prijatelja i rođaka, vođu ljudi koji obe ruke i noge imaju, ali im mozga pomanjkava. I poče da mu iznosi svoje jade. Prijatelj i rođak po zanimanju šef ljudi bez mozga, odmah stavi njihove i ruke i noge u pogon i počeše da lete komentari, virtuelni naravno, spram novinskih delatnika koji, eto, nisu dobro ispitali situaciju, pa i ne znaju „da je taj jednoruki čovek u stvari jedan neradnik. On nikada, na primer, ne koristi svih deset prstiju kad kuca. Nikada taj lopatu k’o čovek uzeo nije, a o kosi da i ne govorimo. Sve nekako na jednu ruku radi. I još, molim te, zahteva poslove koji isključivo jednom rukom mogu da se rade. Budi Bog sa nama, pa još i takve ledoleže da ‘ranimo. Ma ajte molim vas. Pa on je za žutog čoveka kampanju radio. I još milost očekuje našu sad kad žutog više nema.“

I sve se smiri kroz par meseci. Jednoruki čovek ostade da meša malter, porezuje ogradu, kosi i radi sve ostale proste dvoručne poslove. A u palanci pod nazivom Batočina, neki dvori ljudi iz SNSa i dalje određuju ko, kad, kako i zašto radi. I još da ova priča ima smisla, može se videti u detaljnoj prepisci koja je vođena, a pokazuje kako se jedan Gebels, u liku i delu Dragana Bojića, a uz pomoć nekih manjih, razmnožava i zahvata svojim zadahom celu jednu prelepu Šumadiju.

Ustani Šumadijo, zaspala nisi!

*U prilogu se nalazi celokupna prepiska koja je autoru poslužila kao osnova za tekst: Botovska beleška.

Autor: Đorđe Nakić, Nova stranka - Palilula