Gnev pravednika

Andeš Bering Brejvik (nor. Anders Behring Breivik, često u lokalnim medijima transliterovan kao „Anders“) je poznat kao manijak ekstremne desničarske orijentacije (kako nam je tek to poznato) koji je pre dve godine pobio 69 ljudi – mahom dece – na norveškom ostrvcetu Uteji (Utøya). U jednoj zemlji poput Norveške – zemlji vladavine prava, demokratije, obrazovanog naroda, dakle sve ono što kod nas ne postoji – ovakve stvari se odista retko dešavaju. Međutim, i kada se dese, država postupi racionalno. I većina državljana, takođe.

Za razliku od Srbije.

U Norveškoj ne postoji sistem porote u legislativnom sistemu, već umesto porotnika, postoje takozvani lekdommer, sudije-laici, koji učestvuju u sudskom procesu slično funkciji porotnika. Desilo se i to da je jedan od laičkih sudija zažalio što ne postoji smrtna kazna u Norveškoj, jer bi „monstrumi tipa Brejvika trebalo da budu ubijeni“.

Dotični je onda kratkim postupkom isključen iz procesa suđenja Brejviku.

Da, dragi moji, tako se to radi u jednoj civilizovanoj zemlji. Ne kliče se za smrt ni onih najgorih, jer se onda onaj koji traži smrt za drugoga, spušta na njegov nivo. Nijedna kazna ne može da vrati preminule. Ali prevencija – za razliku od čisto punitivnog delanja – može da spreči da se slične monstruoznosti dogode u budućnosti.

Slučaj nesretne Tijane Jurić uspeo je da izvuče sve najgore iz Srbije. Od jednog prikrivenog psihopate, koji najverovatnije nije ni bio u stanju da oseti bol koji je činio drugome, do gomile krvožednih „pravednika“ koji kliču kako bi trebalo uvesti smrtnu kaznu za „takve“ (sa sve jednim ministrom, čija je stručnost vrlo dobro predstavljena njegovim „doktoratom“). To su, mahom, isti oni koji kada vide nekoga kako biva maltretiran ili napadnut, okrenu glavu i odu. Tvit Sanje Rastovac govori puno: „Poznanicu je u centru NSa napao manijak. Uspela je da pobegne ali niko nije zastao da pomogne. Svi bi ti posle tražili smrtnu kaznu. Toliko.“

Zašto je taj moralni gnev odjednom iskočio niotkuda? Crne hronike su prepune sličnih slučajeva. Šta je bilo sa regrutima Vojske Srbije koji su „izvršili samoubistvo pucajući sebi dva puta u grudi“? Šta je bilo sa onolikima koji su poginuli u poplavama? Šta se desilo sa Lukom? Gde je njegov ubica, gde je potraga? Zašto je taj moralni „gnev“ (eng. moral outrage) upravo sada, u ovom slučaju, ovako jak?

Odgovor je prost i dvodelan: zato što se ne kosi sa državom. I zato što su se mediji dočepali baš te jedne tužne priče. A mediji su u Srbiji – sve. Apsolutno je prihvatljivo biti „indigniran“ za ubistvo jednog deteta, ali ako budete „moralno gnevni i kivni“ na nešto gde je država zabrljala...to je nešto drugo! Protiv države se ne sme! Kukavice, svi do jednog! Zahtevanje smrtne kazne ne predstavlja ništa drugo do lečenja sopstvenog kompleksa inferiornosti i nemoći. Tuga.

Do smrti Tijana Jurić ne bi došlo da živimo u normalnoj, sređenoj zemlji. U državi u kojoj bi mentalno oboleli mogli da se leče. U državi u kojoj je jednog čoveka briga za drugog. No, koga je briga?

Važno je da se kolektivno urla da jedan čovek bude ubijen. To će vam pomoći? Patetično.

Za kraj, poslušajmo Pekića.

"Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva – civilizacija je smrti. Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan stupanj kolektivnog samoubistva. Smrtna kazna je pravno protivurečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu."