Greh nečinjenja razjeda društvo

Sloboda medija je u Srbiji definitivno ugrožena. Razlozi za to su razni, ali se o tome ne piše previše, jer nema mnogo mesta gde bi se o tom fenomenu pisalo. Takav glas bi se mogao očekivati od intelektualaca, sve manje vidljivih i sve tiših. Jasno je da njihova nezavisnost od politike i individualnost jeste esencijalna potreba, da dok zavaljeni u svoje "fotelje savršenosti" pokušavaju da objasne svet oko sebe. Ostaje pitanje, da li se ta fotelja nalazi negde na Olimpu ili možda samo u senci nekog drveta?

Srbija je zemlja sa visoko razvijenom potrebom uništavanja i potpune degradacije autoriteta. Tek ako neki čovek postane žrtva i ako se oko te žrtve može izmaštati mit, onda joj se vraća mesto na pijedestal, koje je suštinski trebalo da dobije za života. I da, to udaljava intelektualce od javnosti, koja maltene ritualno spaljuje svakog ko pokušava da misli. Zašto intelektualci, ionako unapred osuđeni na žrtvu, a bez prava na zasluge, ne učestvuju u politici makar za jedan podeljak više?

Istina je da postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo i istina je da se baš zahvaljujući njima može videti kolika je glad društva za visoko obrazovanim ljudima. S druge strane, pristižu nam u sve većem broju ljudi koji su svoju člansku kartu akademskih građana kupili na berzi diploma i doktorata. I ta populacija ne preza od politike i sve većeg isticanja titule, u najvećoj meri potpuno nepravedno dobijene. To je još jedan razlog zbog koga bi intelektualci morali da siđu sa Olimpa, ili da izađu iz senke. Egocentričnost intelektualne elite prenosi se na sve segmente društva i postaje "mejnstrim" promišljanja sveta, politike u svetu i na domaćem terenu. Skoro je do farse dovedeno to što svaki građanin Srbije ima svoju verziju istorije, mahom baziranu na mitologiji, "moralnim pobedama", poluistinama i nedovršenim mislima. A kako bi i moglo da bude drugačije, ako neko ko je školovan, ko predstavlja najosetljiviji i najvažniji deo mehanizma tako nedostajućeg prosvetiteljstva, sedi udaljen od svoje esencijalne uloge? Dobrovoljno izbegli u papire i knjige, neku manju privilegiju i tu i tamo besplatnu kartu za neki simpozijum ili usavršavanje, intelektualci u Srbiji rizikuju da postanu dinosaurusi u izumiranju o kojima će tek naknadno, možda, njihove "kosti" reći neku reč, baziranu na slutnjama, a ne na činjenicama.

Začuđujuće jeste i to, što ka Olimpu danas očigledno hrle oni koji su "bogovske" titule stekli zahvaljujući korupciji, što se ti isti penju po drveću, deru se i postaju nesporno nosioci društvenog sistema ove naše zemlje. Tako i u Skupštini postaje jasno da se na predlog NOVE stranke o akademskoj čestitosti mogu čuti smejanja i nipodaštavanja, koja će uskoro u potpunosti zavladati u akademskim krugovima, sve bližim običnoj cirkuskoj predstavi. I opet pitanje: Zašto onda u mraku koji šire mediji, u situaciji direktne ugroženosti, intelektualci biraju tišinu umesto borbe sa smehom varvarskog naleta? Nakon monarhije, antifašizma, komunizma, samoupravnog socijalizma, ratova, početka ponovnog pokušaja ulaska u višepartijski sistem, tranzicije koja je kao Pakmen pojela i poslednje nade, došao je period kada je znanje više nego ikad potrebno. Posebno na mestima gde se odlučuje o sudbini ove države, na mestima gde nije dovoljno hteti, nego i znati. Greh nečinjenja razjeda srpsko društvo.