(Im)potentna politika za spoljnu upotrebu

(Im)potentna politika za spoljnu upotrebu

Prema dobro proverenim informacijama, uspeli smo opet da prođemo bez rata na Balkanu. Cela Evropa je odahnula i svi lideri su se, makar za neko vreme, dozvali pameti (ako je još nešto od pameti ostalo) i sada mirno mogu da se zamišljaju kao Kenedi i Hruščov, negde usred Hladnog rata. Ipak, ne shvataju da je mala razlika izmeđ njih i dva pokojna, ali velika svetska lidera.

Da počnemo sa osnovama. Kenedi i Hruščov su imali sa čime da vode ratne operacije. Imali su na rapolaganju ozbiljne vojne resurse. Obe zemlje su bile lideri svojih saveza, sa ne malim brojem dodatnih vojski. Ipak, kod njih je preovladao razum i shvatanje da je ceo svet u njihovim rukama. Odgovornost u tim situacijama je nazamisliva običnom građaninu, ali ipak ne i našim vrlim balkanskim liderima. Sve je počelo zaoštravanjem odnosa, sve jačim zveckanjem oružjem, da bi na kraju ipak razum preovladao. Obe strane su se povukle uz manje ili veće ustupke.

Samo nekoliko decenija kasnije, dva mnogo manja i daleko neodgovornija lidera, bacila su se na istu igru. Postoje samo male razlike između ova dva slučaja. Prvi je da nijedan od lidera nije vođa neke velike vojne sile, već više nekih ne baš najbolje opremljenih jedinica, koje neko po svom nahođenju malo šeta po zemlji. I naravno, po ugledu na dvojicu velikih državnika, i ta dvojica balkanskih lidera počeli su da pregovaraju. Nije baš da su imali crveni telefon, više su imali u licu crvene briselske diplomate, koji su pokušavali da ih nateraju na neki dogovor. I navodno - uspeli. Uspeli su samo dok balkanski šefovi života i smrti nisu stigli do najmoćnijeg oružja na svetu, dok nisu stigli do medija. I tada je počeo kraj. Krenule su vojske, moćna oružja u vidu oba tenka i sva četiri džipa stigli su na granicu. Raspoređeni su momci u crnom. Gledali se preko puščanih cevi. I opet, kao što kod ovih politički impotentnih lidera obično i biva - ništa. Pomiriše se, kao da ništa nije bilo.

Naravno, nisu oni jadni krivi što su impotentni, u političkom smislu, tako se prosto namesti. Pogotovo kada od ratne tehnike imate jedva nekoliko tenkova, par stotina pušaka, a na čelu vam se nalazi ozbiljno zapeti revolver dve zaista velike svetske sile, Rusije i NATO. Pa i običan čovek istog trenutka razvije impotenciju, a neće i dva „velikana“ balkanske politike. Kao takvi, posle samo 72 sata uspeli su da se dogovore i oko zidova i oko vojski, ako se to tako može nazvati, i oko pozivnog koda i odzivnog koda... Više nije bilo nikakvih problema.

Do nekog sledećeg problema... A biće ih, u to budite uvereni. Ipak, želi jedan od te dvojice, politički impotentnih tipova, da zasedne u stolicu više i postane ono što je oduvek sanjao - po milosti Božjoj i volji narodnoj samodržac i gospodar vascele Srbadije.

 - Ne zaboravi, imaš izbor! Ne dozvoli da politički impotentni vode! Izaberi sebe, izaberi Srbiju! -

P.S: Verujem da većina nema dilemu o kojim to politički impotentim „vođama“ govorim, ali da bi bilo jasno i Krletu, Đuki, Marijanu i njima sličnima, evo i eksplicitno: reč je o predsedniku Vlade Republike Srbije Aleksandru Vučiću i njegovom kolegi predsedniku samoproglašene Republike Kosovo Hašimu Tačiju.

 

Autor: Đorđe Nakić, Nova stranka - Palilula

Đorđe Nakić

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori