Nacrt Zakona o izmenama i dopunama zakona o socijalnoj zaštiti je loš pokušaj da se u dva pravca fingira sprovođenje reforme sistema socijalne zaštite kroz inoviranje sistemskog bazičnog zakona. Konačno - da se zamaskira potreba suštinske izmene i dopune zakona o socijalnoj zaštiti.

Prvi pravac fingiranja sprovođenja reforme, zamišljen je tako da se niz članova zakona ili odredbi u članovima ukidaju. Problem je što se ukidaju odredbe koje nikada i nisu zaživele u praksi! Što jeste dobro. Uglavnom. Kao jedno od takvih dobrih rešenja su ukinute odredbe iz čl.69 do 71. Zakona, u kojima se ukida termin Uput, koji zapravo i nije samo termin, već akt koji je trebalo da donosi centar za socijalni rad za korišćenje usluge socijalne zaštite. I do sada, a i ubuduće će centri za socijalni rad donositi rešenje u upravnom postupku za priznavanje prava na upućivanje na korišćenje usluge. S druge strane izrazito je loše ukidanje odredbe iz čl.122.st.2. Zakona. Radi se o odredbi koja je regulisala rad zaposlenih u centrima za socijalni rad, koji rade na poslovima po javnim ovlašćenjima, odnosno poslovima socijalne zaštite koje Republika Srbija garantuje svim građanima na svojoj teritoriji. Odredba je predviđala da zaposleni na javnim ovlašćenjima ne može u radno vreme da radi na poslovima socijalne zaštite lokalne samouprave. Na tim poslovima mogao je da radi, posle radnog vremena, kao prekovremeni rad, što je regulisano Zakonom o radu. U stvarnosti, u većini centara za socijalni rad ti poslovi nisu rađeni, kako je to predvideo zakon. Poslovi socijalne zaštite lokalne samouprave su sva ona prava i usluge, koje svaka lokalna samouprava može, prema potrebama svojih građana, da ustanovi aktom svoje lokalne skupštine. Odredba iz čl.122.st.2. se nije slučajno našla u tekstu zakona. Ona je bila garancija da će sva prava i usluge iz reda javnih ovlašćenja biti građanima omogućena prema svim stručno-metodološkim principima u punom kapacitetu. Lokalne samouprave su za potrebe pružanja prava i usluga socijalne zaštite iz svojih sredina zapošljavale stručnjake prema svojim potrebama. Zašto se ovo radi u tekstu Nacrta zakona? Očigledno je da se želi još veći stepen kontrole zapošljavanja. Lokalne samouprave neće moći da zapošljavaju nove radnike za potrebe ostvarivanja prava i usluga socijalne zaštite iz svog domena.

Ukidanjem čl.122. st.2. se građani koji ostvaruju prava i usluge iz sistema socijalne zaštite, a čiji je broj prema izveštajima i aktima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, potom Zaštitnika građana, od 2013. do 2016. godine, u stalnom porastu, dovode u još teži položaj. Prava i usluge im postaju još teže ostvarive. Zašto? Zato što se prema istim izveštajima broj procedura potrebnih da bi se sproveo stručno-metodološki postupak, a paralelno i upravni postupak, konstantno usložnjava i multiplikuje. Naravno, broj zaposlenih u centrima za socijalni rad se smanjuje. Prema navedenim izveštajima, broj korisnika prava i usluga od donošenja Zakona o socijalnoj zaštiti 2011. godine je povećan za 23%, odnosno za 135.492, a broj zaposlenih stručnih radnika se smanjio za 6%. I dalje se smanjuje.

Drugi zamišljeni pravac fingirane reforme kroz Nacrt zakona, jeste uvođenje ograničenja, odnosno otežavanje ostvarivanja prava i usluga. Ovo je naročito vidljivo na primeru bazičnog prava na novčanu socijalnu pomoć (NSP).  Očit primer rečenog je u čl. 96, kojem se dodaje st.2. koji bi trebalo da se odnosi na preispitivanje uslova za korišćenje ostvarenog prava korisnika, a tiče se visine  NSP. U čl. 96, st.2. tačka 7. Nacrta, navodi se između ostalog: „...ako se radno sposoban korisnik prava ne odazove za učešće u radove od opšteg interesa bez naknade“.

Potpuno je jasno da odredbe iz nacrta dovode do umanjenja dostignutog nivoa ljudskih prava iz čl. 20. Ustava Srbije. Dalje u čl. 60. Ustava Srbije se garantuje sloboda izbora rada. Osim kršenja Ustava, navedenim odredbama se krše i obaveze koje je Republika Srbija preuzela potpisivanjem Konvencije Međunarodne organizacije rada, kao delu UN, o prinudnom radu, gde se između ostalog navodi i “...svaki rad ili usluga koji se od neke osobe zahteva pod pretnjom bilo kakve kazne i na koji ta osoba nije dobrovoljno pristala je prisilan rad“.

Tačka 11. iz čl. 96. st. 2. je u suprotnosti sa čl. 39. Ustava Srbije, koji garantuje slobodu kretanja, a koja može biti ograničena samo u slučajevima navedenim u tekstu Ustava.

Nacrt Zakona donosi prevelik broj slučajeva da ministar nadležan za socijalna pitanja kroz podzakonske akte reguliše svaku situaciju koja nije regulisana Nacrtom. Ovakvo rešenje ostavlja mogućnost i da ministar nikada i ne donese odgovarajući podzakonski akt. Konačno, očigledno se predloženim guši načelo pravne sigurnosti.  

Generalno se uočava da je namera autora teksta Nacrta zakona umanjenje prava i usluga korisnika socijalne zaštite. Nije moguće oteti se utisku da, kada se pooštravaju kriterijumi za ostvarivanje ili preispitivanje ostvarenog prava, a naročito bazičnog prava na NSP, postoji problem u Budžetu RS. I to u delu predviđenom za socijalnu politiku.

Očekivanja od Nacrta ovog Zakona su bila da će doneti reformu sistema socijalne zaštite, a Nacrt ne da nije doneo reformu, već na uvredljiv način želi da zamagljivanjem stvarnosti prikaže nekakav rad na reformi bez reforme, rad bez kompetencije, neophodnog kapaciteta iskustva i vizionarstva, rad bez uvida u realnu stvarnost problematike socijalne zaštite.

Ne samo da je evidentna podla namera režima da legalizuje Vulinov koncept prinudnog rada, čime se ozakonjuje brutalno kršenje Ustavom zagarantovanih prava, već i još veća marginalizacija najranjivijih socijalnih grupa. Verovatno zato što ignorisanje pola miliona ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu treba da posluži kao scenografija za lažnu sliku o Srbiji kao zemlji privrednog rasta.

Nova stranka boriće se svim sredstvima da se ovakav nacrt zakona povuče iz dalje procedure, a da reforma sistema socijalne zaštite bude sprovedena onako kako bi i trebalo – kroz javnu diskusiju i učešće svih relevantnih domaćih i međunarodnih aktera.

Savet Nove stranke