Razmišljam nešto ovih dana kako je, recimo, prvo i jedino bekstvo iz logora kod nas organizovano u Nišu, kako je prva borba protiv režima i krađe na izborima, ’96/97. godine, takođe krenula iz Niša. Bez namere da izjednačavam ove istorijske događaje, već samo da podvučem kako možemo da se organizujemo kada dogori do noktiju i shvatimo da se moramo sami izboriti za svoju slobodu.

U oba slučaja smo uvideli da nemamo šta da izgubimo, podigli smo glave i hrabro krenuli napred. Sve mi se nekako čini da je opet kucnuo čas za još jedan „proboj“. Ponovo imamo mogućnost da povratimo dostojanstvo i da se spasimo od ovog (figurativno rečeno) logora. Ovog puta, bodljikavu žicu predstavljaju mediji, kvazipatriotizam, funkcioneri čiji postupci vređaju, veličanje pogrešnih vrednosti, plagirane diplome. Mogućnost da presečemo takvu „bodljikavu žicu“ imamo na predstojećim predsedničkim izborima. Mnogi od vas će odmahnuti rukom i reći: „Ma za koga da glasam, šta moj glas može da promeni“, i još mnogo drugih besmislenih izgovora... A šta da su logoraši pomislili da nema vajde bežati, da su se pitali da li će biti bolje kada pobegnu? Ostali bi u logoru, ali vrlo kratko, jer - čekale su ih već iskopane rake.

Ja znam da je moj glas bitan, znam da je on jedan u okeanu bitnih i znam da više ne želim da popuštam i znam da zaslužujem boljeg predsednika države. I znam da ću opet, isto onako kao i ’96/97. godine, podići glavu i iskoračiti - bez straha i do pobede! Jer, ono što je najbitnije, znam da imam izbor i da ne moram da budem u logoru! Znate li to i vi?

Autorka: Danijela Stojković, Nova stranka - Niš

Preuzeto sa: www.gradjanin.rs