Bliže se izbori 24. aprila, zahuktava se „predizborna kampanja“. Za neke, prevashodno SNS, nije nikada ni prestajala. Traje već četvrtu godinu – jedna produžena, neprekidna kampanja kojoj se kraj, nažalost, ne vidi ni u budućnosti. Donekle mi je „naprednjaka“ i žao. Godinama i godinama su bili u opoziciji, pokušavajući jalovo da se dokopaju vlasti po svaku cenu. Na kraju, kada su uspeli, ispostavilo se da nisu uspeli zbog sopstvenog napretka i poboljšanja načina delovanja, no zbog toga što je Tadić popucao po šavovima. Posle godina i godina opozicionog delovanja, SNS više nije u stanju da ponudi nikakav drugačiji diskurs do opozicionog, i njihova dugogodišnja, neprekidna predizborna kampanja se svodi na blaćenje političkih neprijatelja... i tu se, manje-više, i završava. Nije da samo ne žele da urade bilo šta korisno, oni to ne umeju, jer je princip trenirane nesposobnosti postao njihova glavna karakteristika.

Međutim, kada neko želi vlast po svaku cenu, sredstva se ne biraju za način dobijanja iste. Zato je kontinualna kampanja uvek usmerena protiv onoga ko je u datom trenutku na čelu opozicije. I sam premijer je, tokom gostovanja u Ćirilici sa Jelenom Milić i Zoranom Panovićem, lepo rekao: Tadića nikada nije napadao. Kako to da ga nikada nije napadao? Zar nije on onolike godine predvodio DS, tu stranku koju Vučić bez prestanka pokušava da ocrni i prikaže u najgorem svetlu? Ali ne, kada je došao na vlast, Vučić je krenuo sa napadima na Đilasa, jer je on u datom trenutku vodio DS. Kada se povukao, Đilas je prestao (u SNS diskursu) da bude bilo šta loše, a ulogu žrtvenog jarca dobio je Pajtić. Kada su se kao predvodnici opozcije iskristalisali i najaktivniji predstavnici iste, Zoran Živković i Vladimir Pavićević, krenula je rafalna paljba i po njima. Naročito je veselo bilo gledati „naprednjake“ kako pokušavaju Pavićevića da prikažu u bilo kakvom lošem svetlu, od epizode „čučanja“ pored pisarnice (tužan nedostatak originalnosti od strane SNS), pa sve do apsolutno jalovih pokušaja da se Pavićević prikaže kao osoba sa „biografijom“ koja ne valja.

Pitali smo se i za vreme Miloševića: ko to glasa za njega? „Ja nikoga ne znam ko glasa za Miloševića/Vučića“ je rečenica koja se neretko čuje u opozicionom svakodnevnom i nezvaničnom diskursu. Ovo je prosto zato što Vučić vrlo dobro zna gde leži njegova elektoralna podrška – u neobrazovanima. Poput Donalda Trampa, koji je čak i priznao: „Odlično se kotiramo kod loše obrazovanih! Volim loše obrazovane!“, i Vučićeva podrška dolazi od ljudi koji ne znaju koliko je šest puta sedam. Tužan primer je bio nedavni video ostarelog gospodina koji najavljuje da će glasati za Vučića jer mu je dotični „daopovećao penziju“, šta god to trebalo da znači.

Istraživanja Đorđa Vukadinovića objavljena u Vremenu pre nekoliko nedelja su samo potvrdila ovu sumornu priču. Na pitanja poput „Sa koje televizije / iz kojih novina se informišete?“, ovi ljudi su odgovarali „Samsung“ i „Reformer“. Neki su se čak plašili da DOS (!) ne dođe ponovo na vlast. Ne bi me čudilo da među glasačima SNS ima i onih koji smatraju da će Osmanlije ponovo da napadnu.

Ah, ne, to je među glasačima Dveri i DSS.

Zato je izbor jasan – zaokruži 2.