Kad filmadžije i istoričari plaču

Poznato je da je prošlost na ovim prostorima ništa više do jednog skoro magičnog izvora opravdanja za bilo šta. I istoričar početnik će vam reći kako je prošlost jedna, dok je istorija mnogo. A srešćemo se neretko i sa starom laičkom izrekom koja tvrdi da „istoriju pišu pobednici“. Sve u svemu, prošlost, u svojim nebrojenim zvaničnim i nezvaničnim verzijama biva nam servirana pod imenom „istorija“ vrlo često i kroz prizmu filmske umetnosti i medija. Jedna od najbizarnijih instanci lične vizije prošlosti – sa izrazito jasnim političkim tonovima – primećuje se i u novom ostvarenju Radoša Bajića, kolokvijalno poznatom pod imenom „Ravna Gora“.

Serijal koji se, nažalost, može gledati nedeljom uveče na državnoj televiziji se, pak, ne zove tako. On se zove „1941-1945“ – pretpostavljamo da se misli na godine, jer tačke iza brojeva (koje su nužne kako bi se „napravili“ redni brojevi) nema. Već ova instanca nepismenosti ljudi koji žele prošlost da prekrajaju po sopstvenim političkim i pseudomoralnim uzusima nam dovoljno govori. Druga stvar koja nam dosta toga objašnjava je i izbor godina, jer je navedeni period prošlosti upravo onaj za koji se na ovim prostorima smatra da je Drugi svetski rat trajao, umesto da počinje Hitlerovim napadom na Poljsku 1939. Koliko je „Ravna Gora“ jedno tužno ostvarenje vidi se već u dvema instancama samog imena serijala.

Odakle krenuti dalje? „Ravna Gora“ je zasigurno jedan od najgorih televizijskih serijala koje sam ikada video. Inače sam veliki ljubitelj televizijskih serija, a kao istoričar sam sebi dao zadatak i da odgledam ovo Bajićevo kriminalno „ostvarenje“. Ukratko: govorimo o tome kako mali Perica vidi istoriju. Ovo je jedan uzak, istorijski netačan i dosadan prikaz skoro isključivo Bajićeve vizije srpskog sela i četnika tokom jednog dela Drugog svetskog rata. Nije jasno šta je Bajić pokušao da napravi, jer neprekidno  menja kontradiktorne instance u svakoj sceni (scene, inače, traju i po dvadeset minuta – ovo je jedna od najdosadnijih televizijskih serija koja je ikada napravljena). Primera radi, seljaci u Bajićevoj ratnoj Srbiji su ili maksimalno informisani (ko se još na selu razumeo u administraciju, birokratiju, državni aparat i spoljnu i unutrašnju politiku?), predstavljajući Bajićevo kriminalno nepoznavanje društvene istorije u najboljem svetlu, ili su, sa druge strane, totalni ignoramusi. Scena u kojoj nemački Luftwaffe preleće preko Srbije, a seljani se čude kao telad koja blenu u šarena vrata je maksimalno bizarna („Radojice! Živadine! Haj'te ukuću, ne znam šta je to!“ „Ja znam! To je...aeroplan!“). Dijalozi su prosti, primitivni, sasušeni i besmisleni, osim kada priča veliki heroj, veliki čovek, rodoljub, patriota, moralna dika srpstva – Draža Mihajlović. Draža Mihajlović Nebojše Glogovca (glumca čija dela od danas pa za vjeki vjekov bojkotujem) je jedna Ljudina. Mudro zbori, ponosno glavu drži. Njegov osećaj za fair play je neprevaziđen. Ljudina, on pokazuje svu ljudskost i toplinu jednog pravog srpskog patriote.

Šteta samo što Dragoljub Mihajlović nije bio ništa slično „đeneralu Draži“ u verziji Bajića i Glogovca.

U seriji su, naravno, svi osim Srba (i to četnika-Srba) prikazani kao kukavice, poltroni, nesposobnjakovići, zloće. Od Hrvata, preko Nemaca, pa sve do komunista (bizarno smešni pokušaj Dragana Bjelogrlića da simulira hrvatski naglasak je skoro tužan). U seriji neverovatnih poteza koje niko živ nikada ne bi napravio, Bajićevi Hrvati iskaču iz rovova i beže (budimo realni, nema potrebe da budete vojni istoričar pa da vam bude jasno da ovo ni poremećeni vojnik ne bi uradio) dok „Srbin nikome ne puca u leđa“. Muslimani su, naravno, zli, jer su privezali jednog čoveka na sred nekog brda (?), da bi ovaj potom izjavio kako su to učinili „ljudi druge vere“ – jer je biti druge veroispovesti, u Bajićevom svetu, nešto kataklizmično loše. Rečenice poput „Meni je kruna draža od glave!“ se mogu čuti vrlo često, iako niko zdrav ne bi tako nešto ikada rekao.

Gluma je kriminalna. Mladi kralj je toliko loš glumac da mu se graške znoja vide na čelu i kada ništa ne radi. Lik kralja koji bi trebalo da tumači je još gori. Rečenica za rečenicom bez smisla se nadovezuje samo na scenu za scenom bez smisla, što polako prerasta u epizodu za epizodom bez smisla.

Postavlja se pitanje koliko je Bajić zaradio za ovo kriminalno predstavljanje jedne savršeno izmišljene istorije. Ni manje ni više nego četiri Bajića je učestvovalo u izradi ove filmske grozote – tri iza kamere i jedno ispred. Nepotistički karakter izrade ovog filmskog bizarijuma je bio sasvim očekivan.

U kakvom grotesknom društvu živimo jasno nam je i kada vidimo kako je Bajić za ovo monstrumsko delo dobio „specijalnu povelju za doprinos slobodi stvaralaštva u tumačenju novije srpske istorije“, dodeljenu od strane Predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije. U saopštenju se ističe da se „ovom pričom prvi put, iz istorijski tačnog i objektivnog ugla, govori o tragici srpskog naroda 1941. godine i o autentičnim protagonistima te velike tragedije, bez ideoloških predrasuda, bez ambicije i namere da se stvore nove podele, da se ravnogorci pretvore u anđele, a da partizani budu demonizovani i kaljani, istinito se prikazuju bespuća i nacionalni sunovrat srpskog naroda u vreme Drugog svetskog rata“. Ova rečenica se može razumeti jedino ukoliko se okrene naopačke, naravno, tako da „istinito“ postane „poremećeno“.

Više je nego jasno da je ovo ništa više do nastavljanje politike puzećeg nacionalizma, nadovezanog na čuveni pojam Majkla Biliga, „banalni nacionalizam“. Činjenica da se ovo strahotno ostvarenje reklamira, hvali i pušta na državnoj televiziji, odslikava jasnu želju vlasti da nastavi sa nacionalističkim politikama iz starih dana, samo ovoga puta indirektnim putem.

Nadam se samo da će, budući da je serija izrazito dosadna i nezanimljiva, propasti njeni pokušaji da indoktrinira mladež i predstavi jednu lažnu, ličnu verziju prošlosti, koja bi mogla na duže staze samo da ošteti jedno ionako neobrazovano društvo. Za sada, serijal „1941-1945“ predstavlja samo jedno delo koje balansira između žalosnog i opasnog, stvarajući suze na licima pravih istoričara i ozbiljnih filmadžija.

U svakom slučaju, preporučujem vam da gledate Igru Prestola umesto Bajićevog bizarijuma.

Iako se ni ne dešava na planeti Zemlji, predstavlja jednu realniju viziju prošlosti nego „Ravna Gora“.