Pančevački most je do skora bio jedini most preko Dunava na teritoriji grada Beograda. Prema izvorima koje sam koristio, njegova gradnja je počela 1927. Gradila su ga nemačka preduzeća Siemens-Baunnion GmbH iz Berlina (stubovi) i firme Luxenburgiste Bergwerke und Hutten A.G. Dortmund i deo je posleratnih reparacija Nemačke Srbiji. Izgrađen je sa po dve trake u oba pravca za drumski saobraćaj, a predviđen je i za dvosmerni železnički saobraćaj. Cela dužina mosta sa betonskim vijaduktom i inundacionim mostom iznosi 1526,4 m. Glavna konstrukcija mosta duga je 1134,7 m. Pušten je u saobraćaj 1935. i nosio je ime kralja Petra Drugog. Svečano ga je otvorio knez-namesnik Pavle Karađorđević i tom prilikom prvi ga je prešao.

U toku drugog svetskog rata most je srušen – srušila ga je jugoslovenska vojska, u noći između 10. i 11. aprila 1941, sa namerom da uspori napredovanje nacista.

Ponovo je gađan 1944. i britanska sluzba je ucrtala skoro sve bombe koje su pale na most - korišćeno je ukupno 168 bombi od po 1000 kg, a ucrtali su 102.

Obnovljeni most preko Dunava otvoren je 1946. Prvi voz preko mosta je prešao 7. novembra, a pešački i drumski saobraćaj je preko mosta krenuo 29. novembra te godine, za najznačajniji praznik ondašnje Jugoslavije, Dan Republike.

Danas je ovaj most skoro isti kao nekada, uz izvršenih samo nekoliko neophodnih popravki i obnova u protekle 72 godine (računajući i takozvanu rekonstrukciju iz 2008.) i trebalo bi da je uveliko penzioner – međutim, preko njega se i dalje odvija neverovatan saobraćaj – dnevno u oba pravca pređe više od 100.000 vozila, što znači da ih svakog minuta prođe preko 70!

Ali, odakle mi pa sad došlo da se bavim ovim mostom?

U serijalu Insajdera “Patriotska pljačka” opisano je kako grupa ljudi ispod Pančevačkog mosta redovno pretače naftu, koja se do mosta transportuje brodom sa hrvatskom zastavom, dok rečna policija čuva i posmatra ove operacije, a neke benzinske pumpe od njih redovno i uzimaju, za mali novac, naftu. Ta ista nafta, rekli su u Insajderu, završava i u mašinama koje rade na koridorima, a prljavi novac od šverca nafte na kraju uglavnom služi za finansiranje političke kampanje. Iako su nadležni organi najavili da će sve ovo ispitati, istraga nikada nije ni započeta.

Meni đavo nije dao mira (a i poslao me Dragoslav Miletić, šef NOVE stranke za Palilulu) i pogledao sam malo oko ovog mosta, prošunjao se da vidim te brodove i to pretakanje... I nisam video te kriminalne radnje, verovatno su se sklonili, ili su se namirili pa otišli, ili su se uplašili mog strogog koraka, ili ko zna, ali video sam da se tu nešto izgradilo... Napravljen je prolaz ispod mosta, produženjem ulice Vuka Vrčevića do Despota Stefana, dela ka Višnjici.

Aha, pomislio sam, to je dobro, ulaz-izlaz sa Pančevačkog mosta je dugo vremena bila jedna od najzagušenijih beogradskih saobraćajnica, a i ova veza ispod mosta je dobra za relaksaciju celog tog čvorišta.

Zato je, uostalom, za ovaj prostor i rađen urbanistički plan, 2009. godine, s ciljem da se reši problem u saobraćaju koji su najviše pravila „leva skretanja”, ukrštanjem smerova u Bulevaru despota Stefana, jer su vozila koja se uključuju na Pančevački most imala prednost u odnosu na vozila koja dolaze iz pravca Karaburme i pravile su se velike gužve, a neretko i saobraćajne nezgode.

Sada je to rešeno uzlaznom rampom na koju se skreće desno iz Bulevara despota Stefana, doduše ne baš kako je bilo planirano, ali je rešeno.

Kad i vozila koja idu sa Pančevačkog mosta ka Karaburmi budu skretala silaznom rampom, kako je ovim planom bilo predviđeno, ili bar funkcionalno slično, zastoja više neće biti i saobraćaj će biti potpuno rasterećen, ne samo u Bulevaru despota Stefana, već i u svim okolnim ulicama, pa i u kružnom toku kod Bogoslovije.

U ovaj plan detaljne regulacije bile su uključene i sve okolne ulice, ali od realizacije planskog rešenja za taj deo kompleksnog saobraćajnog čvorišta do danas se nije mnogo desilo.. Ali eto, desila se ova krivudava ulica ispod mosta ka Dunavskoj, do koje sam slučajno prošetao.

Pogledao sam i kakvo je rešenje ovog malog dela grada u novoj generaciji urbanističkih planova za Beograd (planovi generalne regulacije).

U njima je ovaj prostor označen kao površina namenjena za zaštitno zelenilo, a dalje (prostor buduće Ada Huje) za mešovite sadržaje, jer je tako prevedena nekadašnja ideja da ovo dunavsko poluostrvo postane atraktivno bar kao što je danas Ada Ciganlija.

Šta, međutim, još vidimo iz ovog plana generalne regulacije? Vidimo da one krivudave ulice koja sa pozicije Bulevara despota Stefana krivuda i vrluda do ispod mosta, pa dalje ka Dunavskoj, nema cele u planu, već je umesto njene polovine planiran nekakav rukavac Dunava, paralelan sa Despota Stefana! Dakle, ona uopšte nije planska, već je u polovini svoje dužine samo postojeća lokalna, a drugim delom samo neka privremena ulica!

Ne znam, dakle, kako je planirana i projektovana, možda nisam dobro istražio, ali ko god da ju je, takvu kakva je, crtao i izvodio, vidim, nije uradio dobar posao.

Meni izgleda manje kao ulica, a više kao nekako-nešto-okolo-naokolo... 

Vidi se da su se tu izvodile razne građevinske akrobacije da se ne bi platila eksproprijaciju za par kuća, a mrzelo ih je da sklanjaju ko-zna-kad-nastale slamove i nehigijensko naselje – pa je nastala nekakva četvrt-detelina gore-dole-levo-desno-rampa, s iznuđenim polurešenjima.

Zato, kad dolazite iz pravca Višnjice, uopšte ne možete unapred da znate gde, kako i kada da odete desno, pa levo, pa desno, da bi stigli u Dunavsku i tako zaobišli gužvu u Despota Stefana.

Verovatno zbog te saobraćajne nečitkosti i nestručno izvedene regulacije je ovaj prolaz ispod mosta jako malo korišćen. Ovuda prolaze uglavnom samo kamioni koji tragaju za svojim stovarištima u blizini, a frekvencija putničkih vozila je do desetak na sat, ne više...

Nisam tamo prošao noću, ali pretpostavljam i da bi to bio jako neugodan i nepoželjan osećaj.

Međutim, to nije sve – duž te tužne i usamljene krivudave prašnjave ulice naišao sam i na nepregledne naslage đubreta i otpadaka. Vidi se da se ono tu gomila godinama, niko to ne čisti i nikoga za to nije ni briga, samo pse lutalice koji preturaju po otpacima i povremeno se glasno posvađaju...

Dakle, ova ulica u koju sam se sasvim naivno došetao i sad je analiziram, niti valja, niti je planska, niti je održavana, niti se zna zašto je uopšte tu, a povrh svega je sve oko nje zatrpano đubretom o čijem sklanjanju niko ne brine.

Ali, ako ona, čak i takva kakva je, vrši neki posao i ima neku funkciju, zašto je bar ne čiste i ne sklanjaju đubre?

Zato što nisu zainteresovani! Jer je ona fizički sasvim tamo dole, ispod dominantnih kota okoline, pa i ispod mosta. I zato se ne vidi. Vidi je samo onaj ko je tuda baš nameračio da prođe. I vide je naši siromašni sugrađani koji žive u kućicama od kartona ispod mosta. I još par njih u neeksproprisanim malim porodičnim kućama s tesnim okućnicama. I radnici koji tuda ranim jutrom prolaze. I vozači kamiona koji tuda tutnje do svojih pogona i odredišta. I malo još ko. Uglavnom, ne vidi je niko važan. Ne snimaju je da bi je koristili na televizijama kao pokrivku za teme o Beogradu. Nema nikakvu marketinšku vrednost. I onda, šta ima kome da smeta đubre? Ne smeta ništa. Kad nije vidljivo svima, nije ni problem i onda problem ne postoji!

I tako sam, okolo naokolo, došao do poente...

I priznajem, nije moja tema samo ovaj most, nije ni ova mala ulica, nego - vođenje grada! Jer, ova uličica je mala šteta, ali je dobar primer za analizu kako ne treba raditi. Grad se ne vodi tako!

Jesu li pitali urbaniste? Jesu li im urbanisti dali neki savet? Očigledno jesu, planova ima, ali je ulica izvedena mimo njih. Jesu li pitali ikoga želimo li one zastrašujuće mastodonte i kule za Arape uz Savu i u savskom amfiteatru? Nisu, pogazili su zakone i planove, ignorišu sve primedbe struke i beskrupulozno sami zidaju. Da li su im neki urbanista i saobraćajac radili studiju ili projekat pretvaranja pola centra grada u pešačku zonu? Nije, to su smislili sami i pompezno najavili kao mega investiciju, iako nemaju pojma o posledicama. Samo iz medija saznajemo za nove naprasno donete odluke i buduće podvige  - gradiće biznis park na vodoizvorištu, srušiće hipodrom i tu graditi stanove ili poslovne komplekse, unerediće poslednju oazu prirode Velikog Ratnog Ostrva nekom besmislenom gradnjom.. i tako dalje..

Slično je i na državnom nivou: njihov glavni sam crta auto puteve mimo svih planiranih, a jedan ministar je sam smislio plovni kanal do Soluna... ali o tom - potom... ostaću na temi – grad.

Zašto oni teraju po svome i zašto nemaju ni najmanji poriv da oslušnu ni građane ni struku?

Zato što nisu ni merodavni i nemaju ni najmanju predstavu o čemu se radi! Oni su na mesta na kojima su stigli po sasvim drugom ključu - tu su ih dovele partije, ili kao svoje dobre aktiviste, ili kao svoje bivše donatore, a ako su neke važnije funkcije u pitanju, onda ih zauzimaju partijski lideri. Logična posledica takve kadrovske selekcije je da  kriterijum kompetencije ostaje u zapećku - pa oni, makar bili i resorni ministri, zaista nisu nadležni za stručna pitanja.

Nisu nadležni ni po logici sistema vlasti, jer ni jedan funkcioner, sa bilo kog nivoa, ne raspolaže izvornim i autonomnim ovlašćenjima - oni su za svoje odluke uvek odgovorni nekom svom pretpostavljenom, a ovaj opet svom pretpostavljenom i tako, u stvari, sve odluke konačno donosi samo najviši u njihovoj hijerarhiji. Tako on o svemu prvo laički odluči, niži kadrovi poslušno sprovedu u delo, snishodljive uprave umotaju u prozirno pravno odelo i nastanu štete različitih razmera.

Pa su radije uložili milione u ružnu šarenu prskalicu nasred Slavije (jer svi mogu da je vide) nego da pristojno i odgovorno realizuju, na primer, projekat prilaznih i tranzitnih gradskih ulica oko Pančevačkog mosta, sa svim uredno planiranim zaštitnim zelenim pojasevima, sve tamo do početka neke buduće Nove Ade Huje, odavno planiranog velikog ekološkog sportsko rekreativnog kompleksa, u ulozi novih plućnih krila umornog Beograda.

Kažem umornog, jer još veće razmere imaju razne druge štete koje su u poslednjih nekoliko godina nanete Beogradu. Umornog, jer ga muči mnogo stvari za koje sam baš i nije kriv. Dobio je čak i rak, koji metastazira i raste na celom savskom amfiteatru, leka još nema na vidiku, a ne zna se ni dokle će da raste, ni da li će se uopšte ikad rešiti te narasle rugobe. O tim štetama smo već pisali i držali tribine, sad preskačemo opise.

Zvuči pesimistički? Nema rešenja?

Ima - a ključ drže građani!

Rešenje je u suštinskom usitnjavanju političkog sistema koje će proizvesti jako mnogo malih nezavisnih piramida u hijerarhiji, tako da najviši funkcioneri dobiju samo malo svojih izvornih ovlašćenja, da ne mogu više da nanose štete svojim odlukama. Prevedeno u praksu to znači da je potrebna hitna i potpuna decentralizacija, u kojoj su moguće i brojne horizontalne, a ne samo vertikalne komunikacije. Potpuna decentralizacija bi, suprotno sadašnjoj nasleđenoj ultracentralizovanoj koncepciji, na sasvim novim principima izgradila lokalni dijalog i donela svim malim grupama u lokalnim zajednicama punu samostalnost u donošenju svih odluka o planiranju, o uređenju prostora i o izgradnji koji ih se neposredno tiču.

Tek kad na lokalu izabrane vlasti počnu da se dogovaraju s građanima i počnu da uvažavaju njihove potrebe i tek kad budu svojim biračima neposredno odgovorne, moraće da slušaju i savete struke. A urbanisti će biti tu samo da svojim znanjem pomognu običnim ljudima da donose ispravne odluke. Ja već zamišljam buduće male urbanističke radionice širom grada, sa kojih upravi stižu jasne i obavezujuće poruke i stavovi o tome šta žele i šta ne žele.

Da bi NOVA decentralizacija uspela, potrebna će biti efikasna vakcina protiv korupcije i radikalna reforma gradske uprave, koja se nije menjala još od Titovih vremena i kroz čije lavirinte obični građani danas ne mogu da se probiju. Rezultat te reforme će biti da je, u svakom od malobrojnih odeljaka uprave, Građanin pravo cenjeno Njegovo Visočanstvo, a ne referent.

Dakle, moj izveštaj, Dragoslavu g. Miletiću, jeste da ima nade!

Kad na beogradskim izborima preuzmemo brigu o gradu, biće upravo tako kako sam gore maštao. Mi ćemo napraviti od Beograda organizovano društvo slobodnih i cenjenih pojedinaca, koje se celo dogovorno pridržava i zakona i pravila i u kome građani ne služe vlastima, nego vlast i uprava služe njima.

Autor: Marin Krešić, predsednik Saveta Nove stranke za urbanizam, planiranje i izgradnju

Fotografije: Leković Đorđija sa foruma sajta Beobuild