Ko pomaže kad svi gledaju? Zakon!

Ko pomaže kad svi gledaju? Zakon!

Poslednjih dana svedoci smo povećanja različitih oblika nasilja u javnosti, gde su neki više, a neki pak manje prepoznati kao takvi. Ako pogledamo definiciju Svetske zdravstvene organizacije ona u najširem smislu, pod nasiljem podrazumeva upotrebu sile kojom se povređuje druga osoba bilo da se radi o fizičkim, psihičkim ili povredama druge prirode. Činjenica je da je nasilje prisutno, sada i u većem obimu i u raznim oblicima svuda oko nas. Skorašnji primeri pedofilije u glavnom gradu i u Nišu, kao i poslednji primer kada je napadnuta maloletna devojka u tramvaju u Beogradu, zahteva da se postavi pitanje, da li je postojeći zakonski okvir i dosadašnja borba protiv svakog oblika nasilja, a naročito protiv krivičnih dela protiv polnih sloboda  maloletnih lica adekvatna i efikasna.

Poslednji primer napada na maloletnicu u tramvaju u Beogradu, gde niko od prisutnih ne reaguje na napad i nasilno ponašanje napasnika, daje nam za pravo da se zapitamo, zašto je došlo do ravnodušnosti i nedostatka empatije prisutnih svedoka iz tramvaja prema takvoj sceni i da li je moguće zakonski doneti takve odluke da do takvih scena nikada više ne dođe. Rejčel Mening sa Univerziteta Vest u Ujedinjenom Kraljevstvu je proučavala efekat posmatrača i došla do zaključka kako veličina grupe može da ,,zauzda,, naše prirodne altruistične tendencije. U velikom broju situacija posmatrači nisu svesni da su svedoci zločina ili nasilja. Njima se čini da drugi znaju nešto što mi ne znamo, pa posmatraju reakcije drugih pre nego što se sami odluče na bilo kakvo delanje. Takođe posmatrači često misle da će reagovati neko drugi i samim tim se ne osećaju odgovornim ili se osećaju manje odgovornim. Čak i kada su sigurni da se pred njima odigrava neki oblik nasilja, ukoliko se ne osećaju lično odgovornim za žrtvu, neće reagovati. Rešenju ovog fenomena može doprineti edukacija ljudi o ovim fenomenima. Utvrđeno je da ljudi, kada jesu informisani o efektu posmatrača, imaju mnogo više šanse da reaguju u narednoj istoj ili sličnoj situaciji. Ali da li je to dovoljno? Naravno da ne, zakon je taj koji mora braniti slobodu svakog pojedinca ovog društva i niko, nikada i ni pod kojim uslovima ne sme biti iznad zakona. Zakonske regulative moraju biti brana i moraju sa velikom efikasnošću sprečavati pojavu takvih neželjenih situacija.

Borba protiv pedofilije, kao oblika nasilja i kao problema pred kojim ne sme da se ćuti, zasniva se na zakonu i procedurama koje proističu iz zakona koji su na snazi. Kao što vidimo, navedeni primeri nas opominju i ukazuju nam da dotične zakone treba urediti da budu bolji i efikasniji. Praksa je pokazala da je veliki broj onih koji ponavaljaju delo za koje su ranije bili sankcionisani, odnosno krivično kažnjeni. Problemi koji se još javljaju jesu vezani za sudsku praksu, a oni se ogledaju u tome da postoje primeri odstupanja od zakona, a i sami procesi dugo traju. Takođe, sudije previše cene olakšavajuće okolnosti za okrivljene, a veoma malo pažnje obraćaju na efekat koji blaga kazna proizvodi u javnosti i način na koji utiče na žrtve i njihove porodice. Zbog ovoga ne treba da nas čudi zašto se često javljaju najave ličnih razračunavanja oštećenih i optuženog. Druge zemlje svojim zakonskim regulativama štite decu različitim sredstvima kojima onemogućuju pedofile da ponovo počine krivično delo seksualnog nasilja nad decom. Prilično je nepoznato našoj javnosti da neke napredne zemlje zapada imaju i hemijsku kastraciju (tablete ili inekcije): Danska, Češka, Estonija, Švedska, zatim Australija, Novi Zeland i dr. Poljska je, uz ozakonjenje kastracije pedofila, odlučila i da objavi popis pedofila i silovatelja iz registra zbog zaštite vlasite dece.

Šta bi trebalo Srbija da uradi po tom pitanju? Da li da prati primere iz prethodno navedenih zemalja ili je moguće izboriti se sa ovim fenomenom i na jedan drugačiji, a efikasaniji način? Često seksualne prestupnike nad maloletnim licima motiviše želja za dominacijom i kontrolom, a ne samo seksualna želja. Zato i to treba uzeti u obzir pri izradi strategija za borbu protiv svih oblika nasilja nad maloletnim licima, a naročito u borbi protiv pedofilije.

Cilj te strategije i borbe mora biti podizanje nivoa zaštite i bezbednosti dece, odnosno maloletnih lica, kao najranjivije grupacije, koja direktno zavisi od odluka odraslih. Maloletnim licima i deci se mora obezbediti odrastanje bez trauma. U ostvarivanju tog cilja potrebno je postojeći registar pedofila učiniti javnim, jer je veliki paradoks ovog društva da danas mi možemo videti ko je koliko dužan za račun električne energije na primer, ali se ne može videti ko je onaj ko je zlostavljač i napasnik nekog maloletnog lica. Danas taj registar nije javan, a razlog zbog koga nije javan ne znamo. S obzirom da su pedofili u velikom broju slučaja povratnici javan registar jeste logično rešenje. To bi bila pozitivna promena koja bi itekako dovela do poboljšanja situacije kada su ovakvi prestupi u pitanju. Ono što je veoma važno takođe je to da zakonom bude uređeno da registar pedofila bude bez mogućnosti brisanja imena iz njega i nakon odslužene kazne.jer je to i jedna vrsta preventive. Registar bi sadržao ime i prezime osuđenog, matični broj, adresu prebivališta, podatke o zaposlenju, podatke od značaja za fizičko prepoznavanje (urođene znake, tetovaže) i njegove fotografije, podatke o krivičnom delu i kazni na koju je osuđen, podatke o pravnim posledicama osude, podatke o sprovođenju posebnih mera propisanih zakonom, kao i DNK profil osuđenog.  Naglašavam da mnoge zemlje Evrope imaju već javne registre pedofila. Javne registre imaju Poljska, Belgija, Norveška, Makedonija. Takođe, pojedine države u SAD imaju javne registre ne samo pedofila, već i svih ostalih seksualnih prestupnika, čija su imena dostupna javnosti i nalaze se na internet sajtovima. Takođe, zakon mora obuhvatati i efikasno urediti i zabranu obavljanja bilo kakvih delatnosti i dužnosti u kojima bi osobe koje su osuđene ili koje su odležale kaznu vezanu za zlostavljanje dece mogle doći u kontakt sa decom. Ova krivična dela jesu jedna od najtežih krivičnih dela uopšte i zbog toga moraju biti adekvatno sankcionisana, a to bi se izmenama zakona i omogućavanja javnog uvida u registar pedofila omogućilo. Pooštravanje kazni treba obuhvatiti i period nakon odsluženja kazne, a to bi u praksi značilo: obavezno javljanje policiji, zabrana posećivanja mesta na kojima se okupljaju deca, obavezno posećivanje profesionalnih savetovališta i ustanova, obavezno obaveštavanje o promeni prebivališta, boravišta ili radnog mesta. Sistemska borba u vezi svakog oblika nasilja nad maloletnim licima, i stroga kaznena politika tog sistema trebaju doprineti podizanju svesti o prisustvu i opasnosti od pedofilije, kao i smanjivanju broja krivičnih dela. Naravno, polno i svako drugo zlostavljanje dece zaslužuje javnu i oštru osudu bez tolerancije prema počinitelju. Nedopustivo je stanje u zakonima koje omogućava "povlastice" za takve oblike nasilnog zlostavljanja bespomoćne dece i maloletnih lica.

Samo sistemskom borbom i vladavinom zakona izbeći ćemo da imamo situaciju u kojoj je bezbedno odrastanje dece prepušteno inicijativama građana. Njihova bezbednost mora biti briga sistema koji ni u kom trenutku neće ustuknuti ni pred kim. Zakon je taj koji mora urediti društvo tako da vesti o pedofiliji ne budu obično senzacije od nekoliko dana, koje pojede mrak, već svojom snagom odstraniti takve destruktivne pojave i učiniti naše društvo bezbedno za sve, a naročite za one kojima ova zemlja ostaje u budućnosti.

 

Autor: Zlatko Milošević, Forum mladih Nove stranke

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori