„Od smrti jedino je gori  zaborav“, rekao je jednom jedan veliki čovek. Sećanja  čuvaju ljude  od beznađa i konfuzije. Bez sećanja ne bismo mogli razumeti vreme u kojem živimo.    

U umornoj zemlji Srbiji, NEKO je odlučio da zauvek kaže kulturi zbogom. NEKO je odlučio da kaže NE svemu normalnom i arogantno zalupio vratima. NEKO je ugasio svetlo. NEKO  zamagljujuje stvarnost, lišava dostojanstva, nameće prostakluk i primitivizam kao model života.  NEKO? Ko je taj NEKO?

Vidimo da car i njegovi lakeji iz carstva loših i prevrtljivih kreiraju farsu kroz politički teatar.  Strahovladom drže svoje podanike u surovoj pokornosti, neodgovorno upravljaju pijanim brodom plutajuću lagano ka đubrištu civilizacije.

U jednom krajnje privatnom i posprdnom odnosu prema kulturnoj prošlosti i baštini, u koju oni sami nikada nisu ni zavirili, prekrajajući je zarad brzog i jeftinog dnevno političkog poena, surovo se anulira sve do sada stvoreno. Gazi se preko zlatnih riznica i brilijantnih biografija. Preskaču se ljudi koji bi bili veliki ponos u nekoj drugoj kulturi. Iza diktatorske, ideološke matrice, kojom se maše od ranih jutranjih časova, stoji bahatost i loša namera. Duhovna vertikala koju čine kultura i književni jezik je nepoželjna. Nasiljem i pretnjama se dehumanizuje i obesmišljava društvo. Kultura dijaloga ne postoji. Svaka neobičnost i posebnost se brutalno kažnjava. Ne preza se od najgrđih uvreda. Bontona i pardona nema. Vlada jezik uličnih bandi.

Preko noći nestaje jedna po jedna institucija kulture. Nestaje čitav jedan raznoliki svet. Muzejski eksponati se drže po podrumima sa lošim instalacijama. Knjige se čuvaju u memljivim prostorijama. Dragocene tonske arhive radio i TV programa, nepromišljeno se bacaju. Kulturni centri  postaju olinjali čardaci ni na nebu ni na zemlji. Bioskopi i filmska umetnost su daleko od očiju. Pozorišta gladuju i lutaraju u strahu od odumiranja. Kafane su gotovo  iščezle. Muzeji su zakatančeni i vraćaju se sebi samo u estradnoj Noći muzeja. U medijima je nedavno u danima izborne kampanje zabeležen groteskni čin otvaranja školskih toaleta, valjda kao svojevrsni kulturni performans.

Kulturni identitet i suština jednog naroda su odavno poljuljani. Humor je nasilno proteran. Umesto toga imamo „ružičastu renesansu“ večitog dvorskog savetnika i medijskog magnata Željka Mitrovića. Imamo velikog kreatora „splavarske“ kulture koja nikako da po svom kvalitetu zaluženo ode u kanalizaciju, gde joj je i mesto. Turbofolk,  muzičko remek-delo šunda, dominira na gotovo svim televizijama i caruje svojom vulgarnom i varvarskom razmetljivošću.  Izvođači  i  promoteri su u sprezi sa političkom vrhuškom. Splavarski umetnici su čak deo redovnog bedekera glavnog grada. Ako prihvatimo tezu da je muzika kao umetnost nad umetnostima najupečatljiviji pokazatelj stanja jednog društva, onda smo mi društvo sa teškim posledicama dugogodišnje presije sirovom i agresivnom turbofolk scenom. Za to vreme, ceo ovaj raspad aminuje diplomirani pijanista, odlazeći ministar kulture Tasovac, kome ova  grozomorna ponuda nikada nije zasmetala. Bio je uspešan kao menadžer Filharmonije, što je davalo opravdanu nadu da će jedan obrazovan prefinjeni esteta i poznavalac umetnosti, kao neki špijun u „njihovim redovima“, makar malo popraviti stvari. Nažalost, polužio je samo kao zli saučesnik diletantima, koji je kačio satove po Beogradu, valjda pokušavajući da sačuva stare zanate, a čiji je mandat ministra krunisan nabavkom dela Mirjane Marković za biblioteke. Bravo maestro!

Nemoguće je stupiti u dijalog sa vlastodršcima koji smatraju da je kultura neko preteće strano telo koje iziskuje natčovečanski napor i ogromna novčana sredstva. Svakodnevnim zastrašivanjem i nametanjem pogubnih rešenja, razgrađuje se jedno društvo koje postaje bezvoljno i  nehumano. Na kulturnu prošlost i tradiciju se niko ni  ne obazire. Ona smeta jer podseća na plemenita dela, na izuzetne stvaraoce, ona se proziva i falsifikuje zarad pranja lične prošlosti. Bez tradicije, kulture i osvešćenosti, priznaćete, nemoguće je preživeti. Umesto toga, kao jedina moguća alternativa nude se ljudi sa neukusom koji se trude da taj neukus pokažu.  Na drugoj strani, uniženi građani se sklanjaju na obode i zaključavaju u geta, tu i tamo zabavljajući se gladijatorskim igrama. Kulturni radnici i autori se povlače, skrajnuti i gladni, daleko u svoje zabrane, u nadi da će „Besni Orlando“ sa olujom jednom da ode. Situacija se razbuktava još više. Bivši ratni ministar informisanja, a sadašnji mandatar vlade, ima iskustva kako se gubi medijski rat koji je vodio. To nam daje nadu da će i rat protiv kulture koji je nametnuo svojim ponašanjem na svakodnevnim konferencijama za novinare, trošeći tako oskudno vreme za kulturu, na kraju i izgubiti.  

Ali, nije on u tome sam. Naprednjački dekadenti bacaju adrenalinske mrvice podanicima emitujući psihološke igrice u vidu rijaliti šou programa. Mafijaši, starlete i ljudi sa dna razmeću se, zbijajući na taj način neduhovite šale na račun kulturnih poslenika i umetnika koji su obeležilli jedno vreme i ostavilli upečatljiv trag u istoriji kulture  jedne zemlje. Krše se svi uzusi, kako bi se moglo vladati, još jedan dan, još jednu godinu. Kultura postaje incident.

Bilo bi dobro da kultura ponovo slavno stanuje ovde. Učili smo i bili ponosni na izuzetne  kulturne poslenike  i trebalo  bi  da nastavimo dalje u svom razvitku. Tradicije kao što su: BITEF, BEMUS, Beogradski džez festival, FEST, Obrazovni školski program, Beogradsko proleće i mnogi drugi stubovi kulture u Srbiji, važne su kao inspiracija i pokretači modernog  društva. Znanje, etičnost, radinost, kreativnost i kompetentnost su  pojmovi od izuzetnog znanja, a vremena imamo malo. Pred najezdom varvara se ne sme uzmicati. To je i te kako moguće. Toliko puta smo to dokazali. Ima nas koji se sećamo.

„Borba protiv vlasti je borba sećanja  protiv zaborava“ – zapisao je nekom prilikom Milan Kundera.

Zbog toga ne smemo zaboraviti ko je i šta je NEKO sa početka ovog teksta.

Autor: Milica T. Petrović, prof. srpskog jezika i književnosti i članica Nove stranke