Kralj Ibi i Vučić

Kralj Ibi i Vučić

Vujaklija nas uči da kult znači divljenje do obožavanja, a Vučić da je to njegov cilj u životu. Uspeo je u naumu da ga se svi plaše, a makar potajno žele da budu kao on.

Mada to nije bilo lako, okružio se gorima od sebe kojima ne smeta njegovo šikaniranje, vikanje i vređanje... Neprestano veličati nečije sirovo nametanje volje i mišljenja samo je na prvi pogled neodrživo - pa taj je model vladavine odavno poznat i uspešan svuda gde nema demokratskog potencijala. Tako je voljeni Staljin imao svog Ježova, šefa NKVD, koji nije bio preterano obrazovan ali je bio verni i najdosledniji branilac kulta Josifa Visarionoviča.

Priznajem da poređenje "demokratski" izabranog predsednika sa Gruzijcem može zazvučati preterano - međutim ne želeći da razmišljam o kvantitetu, tvrdim da je kvalitet, odnosno suština vladavine obojica ista.

Da li je istina da je Vučić jači od države? Da - pa on putuje na Kosovo da "ohrabri narod" - ni Kralj Ibi nije mogao više!

Da li je istina da se naš predsednik smatra bespogovornim vlasnikom istine, koji drugačije mišljenje ne da ne želi da sasluša, nego ga ono čak nervira? Da - svedoci smo da čak i njegovi partijski sastanci liče na sastanke odeljenske zajednice gde je razredni već odavno doneo odluku i obznanio je ranije u javnosti!

Da li je istina da je Aleksandar uvek ljut na svoje najbliže saradnike, da ih smenjuje, vređa ("što kasniš", "ništa mi nije smešno", "sedi", a na gradonačelnika niškog vikao je pretećim "bre"), a da nikome od njih to ne smeta? Da - mada je samo jednom od njih uspelo da postane Ježov!

Da li je istina da Vučić drži do mišljenja SANU, Udruženja književnika ili Udruženja arhitekata svejedno, kao do lanjskog snega? Da - isto kao što je Titu bilo stalo do mišljenja suda govoreći da se ne držimo zakona kao pijan plota, kao što je Milošević izjednačavao pripadnike zemljoradničkih zadruga sa intelektualcima ili kao što je Tadić umesto zakona izmislio Nebojšu Krstića, pa mu se sada to (zasluženo) obija o glavu!

Pošto je, dakle, model vladavine identičan, da li je čudno što imamo seize koji jednakom revnošću služe "različite" vladare? Vulin, Vesić, nesretni Krstić i da ne nabrajam dalje, glasno odgovaraju da nije čudno - njima je svaki novi vladar najpametniji i najdraži!

Kapirajući da takav model vladavine ovde "prolazi", ministri, direktori javnih preduzeća, direktori bolnica i ini spremni su da "progutaju" neku uvredu velikog Vođe, ne bi li se istim žarom i brutalnošću obračunali sa onima "koji su ispod". Banalizuju divnu misao Sent Egziperija da se mora podneti neka gusenica da bi se dobio leptir.

Svi su nam ministri ljuti i večito nezadovoljni, često pozajme ono ljutito "bre" od predsednika da izgrde potčinjene. Zbog nezadovoljstva njihovim radom? Ne - zbog svesti da će im prekost doneti uspeh.

Ministar Lončar, večito namrgođen i nezadovoljan, sa mimikom Titana koji na svojim plećima nosi čitavo zdravstvo, uspeo je da od jedne predivne humanističke umetnosti kakva je medicina napravi banalnost, trgovinu kakve se ne bi postideli ni Feničani. Ljutina koju neprestano emanira nije u skladu sa Hipokratovom mišlju da će " sve kolege biti braća" - ali koga danas briga za ovog genija sa ostrva Kos? Zato nije ni čudo što i njegovi puleni, direktori, ne retko vređaju svoje kolege, prezirući Corpus Hippocraticum a veličajući sistem vrednosti Dragana J. Vučićevića i Željka Mitrovića (izvinjavam se Milomiru Mariću, ali mu je potrebno još sasvim malo bestidnosti da stigne ove korifeje). I pored 2000 lekara koje svake godine na Pinku i Informeru zapošljava ministar zdravlja (uprkos nastavku zabrane zapošljavanja u javnom sektoru!), naše bolnice - i stare i najnovije, zvrje prazne! Umesto da se bave jedinim smislenim pitanjem kojim se zdravstvena vlast u nas može baviti - ko će da nas leči za neku godinu s obzirom na egzodus lekara u beli svet, naša zdravstvena vlast viče i preti! Tako otvara neprekidnu sezonu lova na doktore i sestre, na radost uvek žednih krvi Pinka i Informera (dobro de, i Happy televizije).

Ta nakaradna pamet Srba da je nužno da postoji snažni Neko (zvao se on Tito, Milošević, Tadić ili Vučić svejedno) koji će nam dati nešto što ne zaslužujemo, to hronično odustajanje Srba od takmičenja (u Hobsovom smislu reči) i želja da poslove umesto nas radi pojedinac kome ćemo oprostiti i violentnost i bezobrazluk ukoliko nam donese šarenu lažu naše prividne moći i blagostanja, razlog je što kao država nismo napredovali već decenijama. Ličimo na izumrle dinosauruse, velikog tela i male glave, koji večito traže vođu - najvećeg dinosaurusa, iako podsvesno znamo da će taj vođa proždirati i pripadnike sopstvene vrste.

Četvrti mart je poslednji trenutak da učmala prestonica stavi prst na čelo i počne da leči ostatak Srbije. Ukoliko se to ne desi, ne samo da neću zaustavljati svoje studente u naumu da idu u Nemačku, već ću se izviniti i svojoj stažerki Jeleni. Neka beži u Australiju, jedva da ima bezbednije razdaljine...

Autor: Saša Živić, profesor Medicinskog fakulteta u Nišu i član GO Nove stranke Niš

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori