Piše: prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić, predsednica Saveta Nove stranke

Napad na urednika KRIK-a zbog neobjavljenog teksta, napad koji je inicirao tabloid „Informer“, bilo bi zamaranje već toliko puta viđenim, da na Dojčinovićevo čelo nije postavljena meta. Za razliku od očigledno egzibicionističke sprdnje sa „državnim udarom“ – ovaj napad je bezobziran i opasan, jer predstavlja zloupotrebu medija umesto slobode, a namenjen je tome da proizvede teške personalne posledice.

Kao i svaki drugi, najnoviji napad počinje difamiranjem. Difamni preludijum je tumačenje „Informerovo“ da Dojčinović „praktikuje sado-mazo“, a ovu ocenu zasniva na tome da novinar KRIK-a trenira suspension (teški, može se reći ekstremni trening snage). Kako je od ovog treninga, koji se po „Informeru“ odvija u jednoj hali u Pančevu, došlo do „sado-mazo“ prakse (i to u hali u Pančevu!), izostavljeno je kao nepotrebno. Dakle, prikaži nekog kao „bolesnog“, pa ono što on govori ili piše, po neumrloj gvozdenoj staljinskoj logici, neće biti istinito. Preludijum, ipak nije dovoljan, jer isto to, samo malo drukčije, imalo bi važiti i za samog urednika „Informera“: nije baš lako preći preko toga kako on govori i izgleda. Ipak, čovek bar ponekad nastoji da čuje šta on to govori ili šta bi izvoleo poručiti, makar da bi razumeo ocenu premijera da se radi o dobrom i časnom novinaru, koju izgleda treba prigrliti kao definiciju novinarske slobode u Srbiji: dobar i častan novinar je moj glasnogovornik, koji u svakoj prilici i na svakom mestu ima da zastupa moje političke, lične i ostale interese, i to lojalno čini.

Posle preludijuma, sledi, naizgled, glavna stvar. Dojčinović je, naime, prema „Informeru” – špijun. I to – zamislite – francuski! (Ima nečeg pikantno tradicionalnog povodom francuske vezeu obradi glasnogovornika naših autokrata. Nepravedno zaboravljeni Goran Matić, nekad savezni ministar informisanja, naročito je potencirao francusku vezu u vezi sa svojom tvrdnjom o atentatu na Miloševića. Do koga nije došlo, ali po tadašnjem informantu Matiću – samo što nije. On je sprečio. Baš kao i Vučićević državni udar.) Preko tvrdnje o čistoj špijunaži, prelazi „Informer“ na tvrdnju da je Dojčinović terorista, te mu je, upravo zbog „terorizma“ uskraćen ulazak u Rusku Federaciju. (Isto: Goran Matić je tvrdio da su „otporaši“ teroristi. Posle čega su im ili razbijane glave ili je usledila obrada pretnjom upotrebe motorne testere. Pa je potom, posle Miloševića, sve to oprošteno, što pravosudno, što para-pravosudno.) Samo, danas u Evropi biti terorista nije isto što je bilo devedesetih. U teroristu, ali i u „teroristu“ se danas prvo puca, pa se tek potom utvrđuju činjenice.

I preludijum i navodna glavna stvar tu su da prikriju neveselu, a opet tradicionalnu suštinu slobode govora u Srbiji. „Informer“ naime saznaje i odmah javlja da KRIK namerava objaviti tekst o imovini nedodirljive porodice Vučić. Zna i detalje o budućem tekstu. Kako ih zna? Modus operandi je opisan u Izveštaju Zaštitnika građana za 2015. godinu):

“Vojna služba bezbednosti (Vojnobezbednosna agencija, VBA) se izmiče demokratskoj civilnoj kontroli. Uskraćuje kontrolnom organu podatke i prećutkuje informacije koje je po zakonu dužna da predoči. Činjenično utvrđene nezakonitosti i nepravilnosti u njenom radu na štetu načela političke neutralnosti i zakonitosti odbacuje. Nesumnjivo je utvrđeno da je prikupljala podatke o aktivnostima i saradnji određenih političkih stranaka i pokreta iako nije imala ni indicije da postoje okolnosti zbog kojih bi mogla da zasnuje svoju nadležnost, niti su bili ispunjeni drugi zakonski uslovi za njeno postupanje prema civilima.“

Ko konkretno iz te ili druge bezbednosne službe javlja „Informeru“ ne zna se, ali bi se svakako moglo utvrditi, ako se ispune neki manje važni uslovi. Na primer, da ministar kulture i medija počne da radi svoj posao, da pravosuđe bude slobodno, nezavisno i samostalno, da se Zakon o informisanju i medijima primenjuje, a ne da stoji lepo upakovan u Službenom glasniku – te i tome slične institucionalne sitnice koje (bi trebalo da) konstituišu vladavinu prava u jednoj državi koja sa nestrpljenjem i potpuno pripremljena čeka otvaranje poglavlja 23. i 24. pretpristupnih pregovora. Sva ova preterivanja povodom ljudskih sloboda i prava i vladavine prava, u pozadini su praćena krotkom samokritikom premijera u razgovoru za insajder.net: moraće on da nauči da trpi kritike medija, nije nekako dobar u tome. Nije dugo trebalo čekati odgovor na pitanje kako će se naš premijer sa time nositi. Prvo, unapred će saznati sadržinu neobjavljenog novinarskog teksta, pa će onda „Informer“ lako organizovati preventivno dokazivanje neistinitosti onog što nije objavljeno, čime zabezeknutoj ne-vidovnjačkoj publici to ostaje nepoznato. Drugo, skrušeno će se uzdržati od komentara, izuzev što će reći da ne može da trpi neistinu i to – kako nobl – ne o sebi i porodici, već, na primer o Malom Siniši. Suština je dakle – dokazi nisu bitni, jer istina je samo ono što ja kažem da je istina. (Što nas, ne treba ni reći, ali ipak, vraća na one već pomenute suvišne sitnice, kao što je, recimo nezavisni sud.)

Zbog čega o svemu ovome uopšte pišem? Stav Evropskog suda za ljudska prava, koji je i naš sud je sasvim jasan. Političari, fukcioneri državne vlasti, u odnosu na prosečne građane imaju privilegije i moć da donose odluke koje utiču na svakodnevni život građana. Zbog toga moraju da trpe oštar kritički stav javnosti koji se tiče njihove političke delatnosti, svojstava u praktikovanju političkog rada, imovine koju su oni i članovi njihove porodice stekli za vreme vršenja vlasti. To nije stvar njihove dobre volje, već pravne obaveze. Nisu dužni da trpe ono što ni građani ne smeju trpeti – difamiranje zbog ličnih svojstava koja nemaju veze za njihovom političkom delatnošću. Kada im se to priredi moraju da idu na sud, a sud odlučuje da li je u pitanju vrednosna ocena ili činjenična tvrdnja. Ako je u pitanju činjenična tvrdnja – da li je istinita ili ne, a ako je u pitanju vrednosni sud o ličnim svojstvima koja nisu u vezi sa političkom delatnošću – da li je lično, a ne politički uvredljiv ili ne.

„Informer“ ne sme da sudi, Vučić ne sme da sudi. Dojčinović ne treba da trpi uvrede. Ma kako to, posle svega, cinično zvučalo – on bi trebalo da se zaštiti i pred sudom. A građanska solidarnost sa njim i KRIK-om sada ne sme da izostane. Nikako. Kao ni solidarnost sa sudijom Vučinićem, nezavisnim sudijom, perfidno oteranim iz sudstva Srbije. Kao ni… ima toga toliko o čemu se ne može stići ozbiljno pisati.