Lažni opozicionari

U predizbornoj kampanji za vanredne parlamentarne izbore sve je više lažnih spasilaca Srbije, građana, države, naroda, svega čega se „spasioci” dosete. Takvi šalju najgrlatija obećanja i najispraznije poruke koje dopiru do birača. Stranke i koalicije koje odlaze s vlasti ne biraju način huškanja birača protiv zle opozicije, kao što se i pojedini „opizicionari” upinju da se dodvore istim tim biračima kvalifikujući vlast kao izvor svega lošeg što se može zamisliti, istovremeno radeći sve da se ono malo stvarne opozicije dezavuiše. Izborna retorika koja ništa ne znači. I nikoga ne obavezuje. I odlazeća vlast i lažni opozicionari imaju isti cilj – seirenje nad onim što je još od opozicije ostalo.

Jedna takva, lažna opozicija, okupljena oko Borisa Tadića uveliko se preporučuje (verovatnom) budućem pobedniku na izborima radeći sve u korist štete preostalih opozicionih snaga. Tadić je definitivno ogolio svoju političku misao (misao je prejaka reč, ali neka je!) i demaskirao se do golotinje koja ni u žanru (političke) pornografije ne zavređuje više od bestežinskog stanja. Ali pornografski filmovi, umetnost za starije od 18 godina, ozbiljan su žanr koji – ukoliko ga kreiraju dokazana rediteljska imena – najčešće završi kao slepstik. To je i najveća draž filmova za kasne ponoćne sate i zatvorene projekcije u kojima nema mesta za egzibicionizam golotinje kojom „preti” lažni opozicionar. Ona/golotinja nije čak ni smešna, tužna je.

Nije zanemarljivo ni to što je Tadićeva kampanja najintenzivnija, svakodnevna i uprkos činjenici da je medijski prostor kontaminiran podrškom aktuelnoj vladajućoj strukturi, Tadić – kao opozicionar?! – uživa sve medijske privilegije proistekle iz njegovog „opozicionog” delovanja. I baš u ime opozicije on se javlja dosetkom: „Spasavam opoziciju od jednoumlja”. Svog? Vučićevog? Ili može biti da je spasava od jednoumlja usmerenog protiv Vučića i opozicionara s mimikrijom? Odakle Tadiću toliko pravo da sebe proglašava spasiocem nečega u čijem je uništavanju učestvovao? Otuda što ima medijsku podršku i vetar u leđa snažan kao košava oko Feketića.

Od zaborava treba sačuvati i ono što se za vreme Tadićeve vladavine događalo, kao što ne treba da se zaboravi ni ono što je usledilo posle njegovog političkog kraha. Najpre je kao loša vlast ustoličio novu političku snagu (sada i najjaču) koja će ga na prvim sledećim izborima (2012. godine) sravniti sa zemljom, što je dalje uslovilo njegovo brisanje iz političkog života za koje može da zahvali samo sebi. Nasledila ga je jednako loša vlast kojoj je bio još lošija opozicija. Jer on opozicija nije. Jeftina Tadićeva demagogija kaže da je opozicija kriva zbog toga što Srpska napredna stranka ima najveću podršku u biračkom telu a da pritom nijednog trenutka ne prizna da je još s pozicija vlasti nizom loših poteza i odluka okrenuo biračko telo protiv sadašnje opozicije. Kojoj on ne pripada.

Tadić pokušava da prikrije na čijim krilima jaše čitav svoj politički vek, da zamaskira politički diskurs kreiran još sredinom šezdesetih godina prošlog veka kada su se navodni opozicionari Titovoj komunističkoj vlasti samoproglašavali disidentima i otpadnicima komunizma. Zaboravili su, međutim, da kažu da su bili ostrašćeni nacional-komunisti, budući „očevi” nacije i „siva eminencija” opozicije. Od takvih mentora Tadić nije mogao da dobije ništa više do preporuke o kameleonskom opozicionom delovanju. Nacional-komunizam kojim su „očevi nacije” zatrovali svoje političke potomke eskalirao je u naprednjaštvo koje nema dodirne tačke sa suverenititom naroda. Naprednjaštvo je metod manipulacije masama i upotrebe naroda za sebične političke ciljeve pojedinaca. Zbog toga uloga „spasioca” koju je Tadić sam sebi udelio, deluje tako isprazno i nadasve naprednjački. Lažno. A zapravo, istinito!

Izvor: www.istinomer.rs , www.dejanjeremic.com