Mitski Ikar je nestao u moru, a „Ikarus“ će nestati u nespojivom surogatu

Mitski Ikar je nestao u moru, a „Ikarus“ će nestati u nespojivom surogatu

Posle trogodišnjeg protestovanja građana zbog najave rušenja upravne zgrade „Ikarus“,  ovih dana su počeli pripremni radovi za formiranje gradilišta, radi izgradnje stambeno-poslovnog objekta u Gramšijevoj ulici, blok 9a, u Novom Beogradu. Uz  ogradu postavljenu oko upravne zgrade „Ikarus“, stoji tabla na kojoj je prikazan izgled novog objekta, naznačena imena investitora, izvođača radova i nadzora, kao i broj građevinske dozvole, izdate 05. 02. 2018. godine.

Nigde ne piše podatak o vrsti i nameni objekta koji se gradi. Pitanje je da li je to slučajno ili namerno izostavljeno. Pod pretpostavkom da je namerno, razlog može da bude pokušaj neizazivanja još  žešćeg odijuma građana, koji su poslednje tri godine javno protestovali i slali peticije Gradskoj upravi, braneći upravnu zgradu „Ikarus“ od najavljenog rušenja.

Na osnovu izgleda novog objekta, prikazanog na gradilišnoj tabli, posmatrač  može zaključiti da se radi o objektu koji je poput skalamerije nadgrađen na konstrukciju nekadašnje upravne zgrade „Ikarus“, što je dalo povoda autoru ovih redova da se odluči za naslov predmetnog teksta. Iznad samog ulaza postojeće upravne zgrade „Ikarus“, nalazi se reljefna figura Ikara kao mitološke simbolike, vezane za namenu samog objekta. Mitski Ikar je prikazan kako raširenih krila pada, kao da je tvorac reljefne figure predvideo da će posle osamdeset godina nestati objekat koji Ikar simbolizuje. Možda neće sasvim nestati, ostaće samo ljuštura od frontalne fasade i generacije koje dolaze neće znati kom objektu je ta fasada nekada pripadala.

Do ovakvog zaključka došlo se uvidom u tekst izdate građevinske dozvole, u kojoj piše da se radi o rekonstrukciji, sanaciji, nadogradnji i dogradnji zgrade poslovnih usluga, spratnosti P+1 (izbegnuto je ime zgrade „Ikarus“), kojima se formira stambeno-poslovni objekat sa dve petospratne lamele, ukupne  površine preko 8.500m2 i dve podzemne garaže.

Opšte je poznato da je upravna zgrada prve srpske fabrike aviona „Ikarus“, sagrađena 1938. godine po  projektu zemunskog arhitekte i graditelja Franje Jenča u art deko stilu, jedna od najstarijih građevina na teritoriji Novog Beograda i da predstavlja kulturno i istorijsko nasleđe od velikog  značaja.

Kulturno, s obzirom na jedinstveni arhitektonski stil koji je primenjen, a istorijsko jer predstavlja spomenik nekadašnje najmodernije srpske i jugoslovenske vazduhoplovne industrije toga vremena. Kuriozitet predstavlja i podatak da je upravna zgrada „Ikarus“ sagrađena u udubljenju koje predstavlja stvarni nivo Novog Beograda, pre nasipanja zemlje i kasnije izgradnje.

Pre nekoliko godina upravna zgrada „Ikarus“ je prodata privatnom investitoru, i to u postupku restitucije koja još nije završena. Izdavanjem građevinske dozvole za izgradnju stambeno-poslovnog objekta, gradska vlast je odobrila uništavanje vrednog kulturnog i istorijskog nasleđa, ispunjavajući želje investitora, a nipodaštavajući apele građana. Postoje saznanja da su beogradski urbanisti zauzeli stav da treba sačuvati istorijski značajnu upravnu  zgradu „Ikarus“. Postavlja se pitanje zašto je struka u ovom slučaju bila „nemušta“ u odnosu  na građane, koji su se čak izjasnili da objekat „Ikarus“ zaslužuje da postane muzej nekadašnje srpske vazduhoplovne  industrije. Sporadično se pojave neki kritični glasovi odgovornih i nezavisnih predstavnika struke, ali to je nedovoljno. Gradski nameštenici od struke, uglavnom sprovode, dobrovoljno ili ne, urbanističke ideje i arhitektonske zamisli prvog čoveka u državi  („Beograd  na  vodi“, prenamena objekta Železničke stanice u Muzej srednjovekovne Srbije na Savskom trgu, skulpturalni grandiozni  spomenik Stefanu Nemanji, neprimeren 21. veku, jarboli itd), što se može čuti i iz njihovog obraćanja javnosti. Stiče se utisak da tzv. obični građani najviše brane svoje okruženje od uzurpiranja investitorskog urbanizma. U formulaciji pojma grada, bez delovanja građana i bez  slušanja njihovih javno izrečenih mišljenja o gradskim  prostorima u kojima žive, grad postaje jedna velika prazna kuća. U prestonom gradu, gradski vlastodršci tretiraju građane kao statiste, nudeći im nove projekte izgradnje, zadovoljavajući prvenstveno svoje interese i interese investitora. Deklarativno ističu da rade u interesu građana, perfidno ih isključujući iz planiranja i razvoja grada.

U javnim raspravama o važnim projektima za grad, učešće građana je zakonski propisano, ali u stvarnosti - to je samo formalnost. Za gradsku vlast je važno da je rasprava održana u zakonskom roku, dok  se predlog sprovodi onakav kakav je prezentovan javnosti, bez obzira  šta  ko o tom predlogu mislio i kakve je primedbe dao (primeri: određivanje linija metroa, izgradnja u Makiškom polju itd).

Pod naletom izjava o modernizaciji Beograda, novih simbola, rapidnog urbanog razvoja, privrednih uzleta, postoji bojazan kod dela građanstva da se može desiti „urbicid“ (zločin prema gradu), pojam koji je uveo arhitekta Bogdan Bogdanović, profesor beogradskog Arhitektonskog fakulteta na katedri za urbanizam, šezdesetih godina prošlog veka i nekadašnji gradonačelnik Beograda.

 

Autorka: Ljubinka Ganja Bajčetić, dia, Resorni odbor za urbanizam

mm

Press služba

Related Articles

Leave a Reply

Close
Close

Please enter your username or email address. You will receive a link to create a new password via email.

Close

Close