Moj 5. oktobar

Moj 5. oktobar

Moj 5. oktobar

Tog lepog 5. oktobra 2000. godine oteli smo svoju sudbinu iz ruku ratnih huškača, probisveta, kriminalaca, ološa, profitera i njima sličnih koji su njom raspolagali od vremena 8. sednice pa sve do Milosrdnog anđela, kao svojom. Krojio je taj ološ našu sudbinu, razvlačio je, kasapio je po ratištima, zbegovima, redovima za hleb, aerodromima belosvetskim, sahranjivao je u duboke memljive ispod šumskog lišća i na dnu bezdanih jama od čemera sazdane grobove. Posipao je ološ po našoj sudbini našu krv, krv naše dece, braće, sestara, roditelja, komšija, prijatelja i onih nepoznatih nikad upoznatih ljudi. Držao je ološ potopljenu u mržnju i žuč tu našu sudbinu.

 

I tog 5. oktobra nam je bilo dosta i oteli smo mu je. Našu sudbinu.

 

Držali smo tog 5. oktobra svoju sudbinu u svojim rukama, razdragani, ushićeni, zaneseni uspehom. Mazili smo svoju sudbinu, tepali joj, tetošili je celog tog dana. Smišljali smo joj velike i male planove, sastavljali je i krpili  je veselo, kitili je lepotom, srećom, glancali je i divili se kako nam se sudbina sija predivna. Obnavljala se i srastala je ta naša sudbina toga dana, oblikovala se i narastala u veliku divnu sudbinu, onakvu kakvu zaslužuje jedan mali bandoglavi izmrcvareni narod nesrećno smešten na promaji između istoka i zapada, decenijama vođen vođstvom kakvo nije zaslužio ali je sam odabrao.

 

A onda, sutradan, nenavikao da sam svojom sudbinom upravlja, uplašen od tereta odgovornosti, narod je počeo da prepušta svoju sudbinu drugima na upravljanje.

 

U početku je to bila nekolicina dobrih i čestitih ljudi koji su prihvatili teret sudbine koju su im ljudi prepuštali sve više i masovnije i uspevali su oni da sa njom upravljaju onako kako treba.

 

Narod se videvši njihove uspehe u upravljanju sudbinom naprosto izmakao bivajući siguran da je njegova sudbina u dobrim rukama, sve žudeći da odgovornost za svoju sudbinu prepusti nekom drugom. Ali nije video narod da tih ruku nema mnogo, da im treba pomoć. Slutio nije da će se te ruke pod ogromnim teretom polomiti, kolena pokleknuti, a kičma saviti.

 

A možda ga nije ni bila briga. Briga je sad bila na drugom, pa neka se o njoj brine.

Upravljača sudbinom,onih čestitih, bivalo je malo i sve manje. Krunili su se i pucali pod teretom, a narod im je dodavao neke nove, ne tako čestite,a mnogi od čestitih su se i sami od sebe iskvarili. Čestiti su postajali sve malobrojniji, a narod ih je opijen lažljivim jezicima potomaka i učenika onog ološa gurao u kraj, krivio je čestite za njihovu slabost i na kraju svoju sudbinu potpuno prepustio novim naraštajima ološa.

 

I ponovo se sudbina cepa, kida, rastače po belosvetskim aerodromima, potapa se u žuč, mrlja se blatom, a narod se ubeđuje davje to zapravo njegova sudbina, jadna i čemerna, a ne ona sjajna i vedra. Fali još samo krv. Naša.

 

Mnogo nas je koji čvrsto držimo svoj deo sudbine u svojim rukama, upravljamo njome, oblikujemo je, nismo se prepustili. Strah nas je da ne pogrešimo, da ne proćerdamo našu sudbinu, ali nas je više strah da je prepustimo ološu. Mnogo više.

 

Uzeti sudbinu u svoje ruke, biti uplašen za nju, ali ipak je sam oblikovati i njome upravljati, pravo je i obaveza svakog od nas.

Nagrada stiže na kraju.

 

mm

Dejan Petrović

Ostavi komentar

Zatvori