U nastavku pročitajte autorski tekst Arisa Movsesijana, potpredsednika Gradskog odbora NOVE Beograd, objavljen u dnevnom listu Danas.

Srbija ovih godina trpi posledice burnih događaja promene društvenog uređenja, koje su obeležili ratovi, stradanja i uništavanje imovine. Izlaskom iz kovitlaca rata, nekako po inerciji, nastavila se dehumanizacija koja je, činilo se, isključivo i bila svrha onih koji su ratove vodili. Međutim, ta dehumanizacija je u Srbiji sada doživela jedan neverovatan oblik koji definitivno nije primeren mirnodopskom društvu. I to jeste razlika koja je nastupila promenom vlasti 2012. godine.

Vlada koja je sastavljena od nekakvih poslušnika i brojeva, ljudi sa sumnjivim diplomama, ministara koji vuku diletantske poteze, sigurno govori u prilog dehumanizacije same vlade. Naime, ispred i iznad svih ministara i njihovih saradnika stoji jedino On, čovek sa misijom.

Taj odnos je prepoznatljiv i u obraćaju novinarima. On proziva novinare po imenima i onda sa ekstremnom arogancijom pokazuje kako eto, svi oni hoće da ugroze Njega, čoveka, i time im stavlja epitet neke "mašine" koja radi protiv interesa misije koju je očigledno On sam sebi dodelio.

Ni opozicija nije ništa drugo nego jedna dehumanizovana grupa ljudi koja, preko pisanja raznih tabloida i izmišljenih spinova, dobija obrise nečovečnog ponašanja, posebno u moralnom smislu. U društvu koje gubi svaki obris vladavine prava, prezumpcija nevinosti se pretvara u prezumpciju krivice, te veliki broj onih koji imaju drugačije mišljenje postaju tek očajnici koji pokušavaju i po Njemu moraju, da dokažu svoju nevinost. Verovatno svoju ljudskost.

O stanju društva u odnosu na "tradicionalno" ugrožene grupacije ljudi, manjinske grupe i sve one "drugačije", ne bih trošio vremena i prostora u ovom tekstu. Takvo stanje se ne da popraviti tamo gde ni osnovne potrebe većinskog dela stanovništva nisu ni izbliza zadovoljene.

Deluje da je celo društvo, svaki njegov segment dehumanizovan, označen unapred nekakvom etiketom. Suštinski gledano, dobar deo života i rada gubi se u dokazivanju osnovnih ljudskih parametara bilo da je u pitanju struka, grupa ljudi ili pojedinac. Na to se može dodati i surova bitka za beg iz siromaštva.

Dodajmo i okruženje i globalna gibanja prema kojima takođe imamo taj dehumanizujući odnos ili makar depersonalizaciju. Dodajmo i fenomen najneverovatnije ekspanzije neukusa koji vrišti iz raznih "rijalitija" i kič programa.

Na kraju, ne može se pobeći od onoga što sam naveo na početku teksta, a to je neverovatnost ovog oblika dehumanizacije društva u Srbiji. Naime, usled jake i agresivne politike koja je postavila ovakvu situaciju, nastao je odgovor građana i svih društvenih činilaca, koji se manifestuje u odgovoru na dehumanizaciju dehumanizacijom. Kada se On latio vladavine spinovima (a nije baš u tome prvi) i kada je inaugurisao sistem u kome se ponovo uspešno koriste metafore nastale u teškim devedesetim godinama, dalo se očekivati da će se stvari obrnuti i u suprotnom smeru.

I sada se nalazimo tu, usred uzajamne dehumanizacije. S jedne strane, sa "trona" stiže dehumanizujući odnos prema velikom delu građana (mada ni poslušnici nisu pošteđeni od ove pojave), dok s druge strane ti okarakterisani građani u borbi za dokazivanjem svoje "ljudske prirode" već u mnogome pokazuju dehumanizujući odnos prema "tronu". Naravno, ishodište ovakvog odnosa ne obećava i ukoliko se takav odnos ne promeni, postoji velika verovatnoća da će se te grupacije pod užasnim opravdanjem uskraćivanja ljudskosti suprotne strane, završiti krvavim sukobom.

Eto, pre neki dan je privedena jedna žena sa Tvitera koja je u svom besu napisala "tvit" koji je pozivao na nasilan čin prema Njemu. Kočnice popuštaju. Bez namere da opravdavam pisanje dotične dame, definitivno prisustvujemo procesu u kome se dehumanizacija širi kao epidemija u svim pravcima.

Da li da pomenem Fantome noći koji ruše u Hercegovačkoj ulici?! Nadam se da ne moram.

Ta sveprisutna dehumanizacija pojedinca prema pripadnicima drugih grupa, definitivno predstavlja način da se prebrode strahovi izazvani svakodnevnim životom u Srbiji. Još ako to sve primenimo na uzajamno prepoznavanje tih pojedinaca i grupno ispoljavanje strahovite netrpeljivosti protkane agresijom prema svemu drugačijem, dolazimo do mogućeg rešenja da ako uklonimo strahove, svega ovoga neće biti.

A sve je počelo tako što smo želeli demokratsko i humanije društvo. Korak po korak. Ti koraci ne moraju uvek da budu unapred. Moguće je zakoračiti malo i unatraške ili barem zastati. Problem nastaje jedino ako padnemo i ako u tom padu ne uspemo makar da se sami sebi nasmejemo, baš onako, kako to čine ljudi.