„Kada bi ljudima bilo dozvoljeno da rade šta hoće, ni jedno se društvo ne bi održalo ni pet minuta.“

Sent-Bev

Navršava se dvadeset godina od mučkog ubistva Ivana Stambolića. Sa ove distance, ubistvo u predizbornom vremenu onih izbora na kojima će režim Slobodana Miloševića da doživi svoj kraj, prvo gubitkom izbora, a kasnije i odbranom tih izbornih rezultata građana Srbije, sve deluje uzaludno, možda čak i kao osveta. Svako ubistvo, a posebno političko, ima svoju predistoriju i sled događaja koji u nekom trenutku, svakako egzacerbacijom ozbiljne psihopatologije, dovede do odluke da se nekome oduzme život. To nam govori da niko nije lišen svojih košmara, pa ni ljudi na najvišim i najodgovornijim pozicijama u društvu.

Represivni aparat koji bi trebalo da je u funkciji zaštite ljudskih života od vladavine nasilja, ovim činom se pretvorio u ono od čega je trebalo da brani društvo. Za ovo ubistvo je specifično i to što je u pitanju prva presuda koja sadrži da je ubistvo izvršeno po nalogu najviše tadašnje vlasti – predsednika Srbije. Time je eksplicitno pokazano koliko je država Srbija bila u raljama diktatorske moći jednog čoveka.

Odnos prema ovakvim događajima predstavlja esencijalni pokazatelj stanja društva. Postavlja se pitanje: Kakav je danas odnos pripadnika SPS-a prema tadašnjem predsedniku te partije? I ne samo SPS-a. To su ona pitanja koja se često izbegavaju i koja se retko postavljaju jer deluje da ništa ne menjaju ali ako se podrobnije zagledamo u potrebe da društvo ide napred, onda ćemo uvideti da su neophodna i da su suštinska potreba.

Zašto je to tako? Baš zato što odgovor na pitanje u vezi odgovornosti u vezi ubistva Stambolića ne ostavlja mogućnost za bilo kakvo „ali“. Ukoliko neko i pokuša da doda to „ali“ može se smatrati za osobu koja traga za opravdanjem ovog gnusnog čina. Nema opravdanja. Nema „ali“.

Svedoci smo da javno mnjenje često insistira na izvinjenjima, na pokajničkom odnosu političara zbog delovanja u nekom periodu. Šta je sa ovim svirepim ubistvom? Da stvar bude još crnja, da nije bilo jednog drugog ubistva i „Sablje“, akcije zahvaljujući kojoj se došlo do razrešenja ubistva Ivana Stambolića, pitanje je koliko bi se živelo u blaženom neznanju. Gde je izvinjenje i pokajništvo onih koji su sarađivali sa Miloševićem? Da li se na taj način može zakoračiti u budućnost, zamišljajući da krvavi tragovi neće ostajati nakon svakog koraka? Da li cilj opravdava sredstvo ili je možda cilj da iz ovakvih tragedija nešto naučimo?

Toliko je pitanja, a odgovora malo, makar od onih koji bi te odgovore morali dati. Da, mislim i na Aleksandra Vučića. Odnos prema režimu Slobodana Miloševića nakon ovog nemilog događaja, ako ni zbog čega drugog ono zbog presude u kojoj je sadržano nalogodavstvo vrha države da se izvrši egzekucija, jeste odnos prema Srbiji.

Autor teksta za blog Nove stranke je Aris Movsesijan, predsednik Saveta Nove stranke.