Movsesijan za NOVI blog: Srbija u raljama nepolitike

Movsesijan za NOVI blog: Srbija u raljama nepolitike

Prošlo je trideset godina od obnavljanja višestranačkog sistema u Srbiji. Od samog početka je taj sistem postavljen neravnopravno, što govori da je potreba za očuvanjem pređašnjeg stanja, nazovimo to „pluralizmom u jednopartijskom sistemu“, bila dominantna odrednica promena koje su se desile. Dakle, forma se promenila, a ne suština. Kritika i osuda prethodnog političkog sistema su izostale i sama promena je više izgledala kao neumitno praćenje trenda, pa je samim tim ostao nekakav ukus moranja, a ne suštinske želje za demokratizacijom društva.

Ako hoćemo da sažmemo navedeno u jednu rečenicu, mislim da bi ona glasila: „Nije nama bilo loše, nego hajde da vidimo tu vašu demokratiju.“

Naravno, umesto da dobijemo jednu pionirsku paletu jasno definisanih politika, dobili smo transformaciju lidera komunističke partije u kult ličnosti socijalističke partije. Niti je ova prva opcija gajila vrednosti i politiku na koju se pozivala makar imenom, niti ova potonja. Koktel nacionalizma, poguran strahom od tranzicione nepravde, bio je okosnica vladavine Slobodana Miloševića. Jasno prepoznavanje da osećaj ugroženosti narod vodi u nacionalizam, umesto u patriotizam, držalo je Miloševića na vlasti predugo, uz primenu sistema prinude i uz marketing koji je prikrivao nemoć kreiranja bilo kakve politike. A kad nema politike/a, onda ostaje samo pljačka i bogaćenje.

U tom magnovenju koje je pratilo urušavanje kulturne matrice, gde je destruktivna subkultura pojela i poslednje komadiće prepoznatljivosti nematerijalnog na ovim prostorima, desili su se silni ratni zločini, čija je prihvatljivost u to vreme jahala na talasima baš te kulturne destrukcije. Umesto da imamo različite političke opcije od levog do desnog spektra, društvo je izgradilo mafijaške družine, od Voždovca do Surčina, pa kroz celu Srbiju. U toj situaciji je Milošević dobio još jednog „saborca“ u strahu i osećaju ugroženosti, ovaj put na domaćem terenu, po sokacima i ulicama.

Strah od promena je nakon jedne dekade došao na naplatu. Prolaznost vladavine zakucala je na vrata Slobodana Miloševića i izgubljenih deset godina nepolitike i dovelo mu je amalgam nesređenih ali koliko toliko začetih politika za vrat.

Ali, ostala je destruktivna subkultura, ostala je mafija i ostala je težnja da promene izvrši „neko drugi“, neko ko će preko noći da podvuče crtu i sabere i oduzme sve što se desilo. Dakle, da građani uveče legnu u krevet i kada se sutradan probude, a ono sve funkcioniše i puj pike ne važi za sve što se zbrljalo u prethodnom periodu. A tek nas je čekalo propušteno kreiranje politika i jasne političke scene po ugledu na razvijene demokratije („baš da vidimo mi tu vašu demokratiju“).

Na ruševinama nedovršenog društva i iskarikiranog društvenog poretka, reformator Đinđić i za pobedu na izborima neophodni Koštunica, kao da su stajali i razmatrali kako izgraditi novu kuću nakon svih ovih događaja. Prvi je očigledno želeo da krene od temelja, a ovaj drugi da renovira razrušenu kuću. Ponovo je strah od promena doveo do kompromisa. Previše je bilo parametara koji su se morali podesiti. I tako, sva nepočinstva skupljena da izgledaju manja, kao zatvorena lepeza, izazvala su ubistvo pravog reformatora. Usledio je obračun sa kriminalom, koji umesto da rezultira konačnom promenom na bolje, samo je naknadno doveo do kazne reformističkog dela političara i društva i potisnuo ih u senku nastavka tavorenja nedefinisanih politika i nediferencijacije političkih organizacija.

Za to vreme, preživljavali su oni koji su jahali na ksenofobiji, oni koji su pohranjivali osećaj ugroženosti kod građana, da bi na kraju svetska ekonomska kriza do krajnjih granica dotukla bilo kakvo demokratsko poimanje politike. I tako nam se desila 2012. Zajahali su oni „baš da vidimo mi tu vašu demokratiju“, gle, pozivajući se da su oni demokratičniji nego bilo ko drugi na političkom nebu Srbije. A to nebo je, kao što sam napisao, bilo oblačno dvadeset godina i više, bez zvezda i jasnih putokaza za mirnu plovidbu ka demokratizaciji društva.

I sve do danas, dakle trideset godina nakon prelaska na višestranačje, mi imamo iste ili slične probleme. Neko bi možda rekao da smo se vratili u istu tačku društvenog razvoja, zaboravljajući faktor vreme, koje se često zanemaruje kod komentarisanja ovih pojava. Nije u pitanju ista tačka. Ono što je isto, jeste da politike ne postoje. Postoji ponovo samo jedna „partija“. Politike ne. I kao što sam u uvodnom delu naglasio, kad nema politike/a, onda ostaje samo pljačka i bogaćenje.

Ostaje nam da pored svega strpljivo kreiramo politike konstruisane na idealima koje sledimo i u koje verujemo. Nije kasno. Kasno će biti ako sačekamo novih trideset godina i zateknemo se na  istom podeoku uz novo kliženje duž koordinate, gde nam protok vremena ne dopušta da se pozivamo na neminovnost ponavljanja istorije.  Ne, u tom slučaju biće u pitanju naš strah od promena.

Za to vreme, veliki broj naših sunarodnika će steći pravo glasa u nekoj drugoj državi, negde gde postoji jasna politička podela i gde se politika ne vodi kao borba na život i smrt, već kao najnormalnija civilizacijska tekovina bez koje nema progresa.

Videćemo. Ja sam optimista. I ne bojim se promena.

Autor teksta za NOVI blog je predsednik Saveta Nove stranke Aris Movsesijan.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori