Puno je vremena izgubljeno u politikama koje su se, usled nemanja dobre ideje ili namere, oslanjale na populizam i dnevnopolitičku upotrebu. Činjenica da je rizik od siromaštva u Srbiji na toliko visokom nivou govori o mnoštvu problema koji se ne mogu rešiti jednostavnim merama.

Ključna reč je produktivnost. Nejasni prelazak iz planskog socijalističkog načina privređivanja i sporost u prelasku na tržišnu privredu direktno je proporcionalna potrebi Vlade da zadrži monopole preduzeća na proizvodnju, promet i prodaju svih dobara koja se mogu razmeniti na tržištu. Samim tim je korupcija jedan od osnovnih faktora kojim se onemogućava zdravo tržišno poslovanje, a samim tim smanjuje produktivnost (nema konkurencije), zarade se pretvaraju u političku (često populističku) kategoriju, pa je i standard građana determinisan ovako nefunkcionalnim načinom privređivanja. Pojava „nezadovoljnog radnika“ je u takvom načinu privređivanja česta, pa se produktivnost kao ključ poboljšanja životnog standarda umanjuje.

Umesto da se koncentriše na pristupačnost i kvalitet javnih usluga, koje ključno utiču na kvalitet života građana, režim zapošljava po političkoj pripadnosti ljude, stvarajući pogrešnu sliku smanjenja nezaposlenosti, dok se u isto vreme kvalitet usluga smanjuje. Preglomazan državni aparat troši bespotrebno novac poreskih obveznika bez poboljšanja u funkcionisanju države. S druge strane, moderne tehnologije, brze promene koje prate ovo vreme, zahtevaju nove i moderne zakonske osnove koje bi pomogle modernizaciju usluga i ključno uticale na povećanje standarda građana.

Moderno društvo traži i modernizaciju u obrazovanju, sticanju znanja i veština, što bi moralo da vodi u veću fleksibilnost građanina u odabiru posla. Na taj način se primerenije smanjuje nezaposlenost, a ukoliko je i tržište rasterećeno od državnih intervencija, onda se i cena rada kreira na tržišni način, što zajedno utiče na produktivnost, pa i standard građana.

Korupcija i crno tržište dovode do velikih zarada jednog broja privilegovanih ljudi (najčešće u sprezi sa političarima), te predstavljaju najbolji način za upumpavanje tog novca u legalne tokove kroz ulaganje u nekretnine. Na taj način dolazi do velikog disbalansa u ceni nekretnina, pa i cena rentiranja nekretnina, što utiče najviše na siromašni deo stanovništva. Cene su često nerealne jer se ta cena ne formira na osnovu realnih tržišnih parametara. Ukoliko državne institucije funkcionišu (policija, tužilaštvo, sudovi i sl), onda je i pored bezbednosti stanovništva smanjena količina „prljavog novca“, a samim tim se i standard građana unapređuje. Pored toga, racionalna poreska politika za nekretninu koja obezbeđuje stanovanje i prepoznaje vlasništvo nad nekretninom za neke druge svrhe (zaradu novca) može omogućiti bolji standard stanovanja.

Nova stranka se zalaže i za postepen prelazak na Beveridžov sistem u zdravstvu. Dostupan zdravstveni sistem koji stimuliše razvoj i usavršavanje je možda i najvažniji faktor koji utiče na standard građana. Živimo u vremenu gde se prosečna starost stanovništva iz godine u godinu povećava, što ukazuje na potrebu za sve boljim zdravstvenim sistemom. Primarna zdravstvena zaštita mora da bude finansirana iz budžeta države, a sekundarna i tercijerna iz osiguranja koje obezbeđuje na osnovu zdravstvenog osiguranja koje odabere građanin. Naravno da je kroz zakone potrebno urediti i stepen solidarnosti za socijalno ugrožene grupe, koje sebi ne mogu obezbediti osnovne potrebe zdravstvene zaštite.

Pametnom socijalnom politikom, baziranom na visini prihoda i na vrednosti imovine, postiže se da socijalna pomoć bude samo privremena mera pomoći pojedincu koji je zapao u oskudicu dok se njegovo stanje ne popravi. Dosadašnja praksa je bila da se socijalni mir kupuje kroz subvencionisanje cena za različite proizvode i usluge, bez jasno izrađenih socijalnih karata koje bi pokazale potrebnost socijalne pomoći jedinki.

Autor teksta: Aris Movsesijan, predsednik Saveta Nove stranke

*Tekst je deo serijala autorskih tekstova u okviru rubrike “Politički ugao” portala Talas u kojoj političke partije i pokreti obrazlažu svoje programe i rešenja.