- O opredeljenju osoba sa invaliditetom -

Ništa mi ne fali. Fali mi “samo” dobra država. Moja, vaša, naša. I o tome odlučujemo MI.

Voleo bih da nakon objavljivanja konačne liste za predsedničke izbore, bude sprovedena anketa kojom bi se ispitalo da li osobe sa invaliditetom znaju na koji način predsednik države može da utiče na naš položaj u društvu? Bilo bi interesantno saznati i šta osobe sa invaliditetom misle – ko bi najefikasnije radio na poboljšanju kvaliteta naših života? Ono što me najviše interesuje je u kojoj meri je ta tema za osobe sa invaliditetom odlučujuća prilikom odabira za koga ćemo glasati na svim nivoima, od lokalnih izbora do predsedničkih. Motiv za ovo istraživanje nalazim u uverenju, da su i osobe sa invaliditetom na stranputici još od 2008.godine. S obzirom na procente koje naprednjaci sakupljaju od tada do danas, lako je zaključiti da udela u, biću slobodan da nazovem, kolektivnom samoubistvu jedne države, imaju i osobe sa invaliditetom.

Molim da niko ne pokušava da sugeriše da osobe sa invaliditetom u najvećem broju ne glasaju. Prinudne apstinencije ima, ali mogućnost glasanja od kuće obesmišljava navode da se ne odazivamo na glasanje zbog arhitektonske nepristupačnosti. Opcija glasanja od kuće značajno je povećala našu izlaznost na izbore, tako da je apstinencija, izražena u procentima, beznačajno veća u odnosu na opštu populaciju. Živi bili pa videli, ali sam gotovo siguran da ni osobama sa invaliditetom uglavnom ni na jednim izborima opredeljenje za koga će glasati nije u korelaciji s kvalitetom kandidata na glasačkim listićima. Ovo znači da se osobe sa invaliditetom uglavnom ne opredeljuju za koga će glasati po tome kakav je program liste ili kandidata za zaštitu prava osoba sa invaliditetom. Ljudi sa stoodstotnim stepenom invaliditeta žive lošije od proseka opšte populacije, ali ne u finansijskom smislu i tu negde,na svim izborima, temu našeg položaja pri odlučivanju dela glasačkog tela kojeg se to tiče, uvek pokrije “zelena trava zaborava mog.”

Imamo pravo da budemo zavedeni i da pogrešimo. Ali ne sto puta. Imamo, na žalost, pravo da kažemo da sa uvećanom tuđom negom dobijamo uglavnom veća primanja od naših majki i nana koje su radile čitav radni vek.

Ono na šta nemamo pravo je da ne vidimo šta nam se dešava.

Nemamo pravo da ne vidimo da je Srbija do 2011. godine uglavnom zaokružila svoje zakonodavstvo u oblasti zaštite prava osoba sa invaliditetom. Ali, nedostaje ključni deo, primena tih zakona.

Nemamo pravo da ne vidimo da su, recimo, personalna asistencija i arhitektonska pristupačnost, ali i mnoga druga naša prava, samo mrtvo slovo na papiru:

- da su naprednjačke lokalne samouprave naša udruženja ostavile na milost i nemilost, gde se ugovori potpišu, a novac dobija na kraju godine ili ni tada,

- da iste te lokalne samouprave nemaju nikakvu kontrolu nad gradskim prevozom i da vozač može danas i da me vređa i da me ne primi u autobus ako je ustao na levu nogu,

- da njihove direkcije za izgradnju mogu da rekonstruišu ulice i vrate visoke ivičnjake ispred zebre kako je bilo još u vreme socijalista,

- da u zdravstvenim ustanovama osobu oštećenog sluha prozivaju preko razglasa,

- da ne možemo do adekvatnog pomagala zato što o pravilniku ne odlučuju oni kojih se taj pravilnik tiče,

- da se pod izgovorom štednje ukida ili umanjuje onima koji najmanje imaju, dok se ima para da neki predsednik vrti štap sa šeicima, a njegova prva dama nosi krpe i šeta torbice koje nije ni sanjala da će videti uživo.

Poštovane prijateljice,  poštovani prijatelji, svi sa kojima delim borbu za naš bolji položaj, hajde da se dogovorimo da više ne grešimo. Pridružujem vam se da zajedno preuzmemo odgovornost, iako sam uveren da olovkom, iza paravana, nikada ni jednu grešku nisam napravio.

Imamo pravo da ispravimo grešku i ovoga puta imamo za koga da glasamo! Kao što sam već napisao, zajedno delimo istu borbu, skoro dve decenije jedemo isti hleb, i vi i ja znamo šta bi bilo da nismo poslednjih godina imali ombudsmana sa znanjem i autoritetom. Izgubili bi i ono malo države što nam je ostalo. I vi i ja znamo koliko je postupaka pokretano i koliki je uspeh ostvaren.

Ovog puta na predsedničkim izborima dajmo glas čoveku koji je jedan od nas, borac za sva naša prava, koji je rešen da štiti dostojanstvo svih nas, hrabar da kaže da postoje neke stvari koje politički možemo sagledavati na različite načine i praviti kompromise, ali sa ljudskim pravima, NE!

Zašto predsednik Saša Janković? ZATO!

Autor: Ivan Novković, Nova stranka - Niš