O važnosti predsedničkih izbora u Srbiji

O važnosti predsedničkih izbora u Srbiji

Nisam siguran da je dovoljno velikom broju građana - biračkom telu - jasno od kolikog su značaja dolazeći predsednički izbori u Srbiji.

Još manje sam siguran da je biračkom telu jasna razlika između predsednika vlade (premijera) i predsednika države. Sa stanovišta posmatrača sa strane, čini se da se pozicije moći na funkcijama premijera i predsednika države menjaju. Dok je predsednik bio Boris Tadić, premijer je bio Mirko Cvetković; imajući u vidu da se Cvetkovića retko ko i seća - za razliku od Tadića - da se pretpostaviti i da je (makar u to doba) pozicija predsednika države nosila sa sobom i jače ingerencije. Kada je došlo do zaokreta u vlasti (upravo na predsedničkim izborima, kada je Nikolić pobedio Tadića), i kada je Dačić bio premijer, činilo se da se neka do sada neviđena funkcija “prvog potpredsednika vlade” iskristalisala kao jača od tadašnje najjače funkcije - predsednika države, jer je “funkcija” prvog potpredsednika vlade bila u rukama jednog moćnog čoveka - Aleksandra Vučića. Kada je isti postao premijer, izgledalo je da je premijerska pozicija donosila najveću društveno-političku moć.

Nešto slično se dešavalo i u Rusiji, tom antidemokratskom behemotu koji Srbiju koristi kao bespomoćnu malu marionetu, gde se moć, kao i u Srbiji, koncentrisala u individuama, umesto u pozicijama. Kada je Putin bio premijer, a Medvedev predsednik, premijer je bio moćniji. Kada je 2012. Medvedev postao premijer, a Putin predsednik, predsednik je postao moćniji. Ukratko, i u Srbiji, kao i u Rusiji, zbog izrazito nedemokratskog karaktera vlasti, kao i zbog kompletnog urušavanja državnog institucionalizma, vlast se zasniva na vaninstitucionalnoj, personalnoj akumulaciji društveno-političke moći. Medvedevu ne bi bilo ni dozvoljeno od strane Putina da bude bilo ko ili bilo šta, da je ovaj ikada pokazao makar malo kičme. No, ukoliko bi se desilo da na jednoj od te dve pozicije - bilo predsedničkoj, bilo premijerskoj - nađe osoba koja nije karakterna i moralna spužva, vlast bi se ozbiljno zaljuljala čak i u ruskom levijatanu.

Zato su predsednički izbori 2017. od izrazite važnosti za državu Srbiju, a pre svega za opoziciju. Vučić je iskusan igrač, ma šta o njemu pričali, i dok je jasno da će kandidat SNS u predsedničkoj trci biti njegov čovek, mora biti jasno da među opozicijom mora doći do konsenzusa za izbor nestranačkog, nekompromitovanog predsedničkog kandidata. Za sada je izbor odista najverovatnije najbolji u ličnosti Saše Jankovića, mada se on do sada nije izjasnio kao potencijalni kandidat. To nije smetalo tabloidima na strani vlasti da krenu da ga satiru u medijima na svaki mogući i nemogući način (kako se Pančić izrazio, zato je došlo do “preformatiranja” Jankovića od strane blatoida). Ovo nam govori da se Vučić Jankovića plaši, najverovatnije jer bi se predsednički kandidat-marioneta SNS odista pokazao kao ogoljen u trci protiv jednog ozbiljnog, stručnog i nekompromitovanog kandidata poput Saše Jankovića, potvrđujući da je gospodin Janković zasigurno najbolji izbor.

Kako već rekoh, Vučić zna šta radi, ali je vrlo moguće da je ovde došao do granica sopstvene kompetencije. Pitanje je kako će da kontrira jednom ozbiljnom kandidatu, ako ne bude siguran da će blatoidi da valjano obave svoj posao? Ostaje mu jedina stvar na osnovu koje gradi svoju “spoljnu politiku”, iliti nedostatak iste, a to je dodvoravanje velkim političkim igračima van granica zemlje. Praveći često istu grešku koja je Tadića koštala vlasti, Vučić uspeva da se dodvorava Zapadu godinama pretvarajući se da ga interesuju evropske integracije Srbije, te da se poštuju prava manjina i da se ne prave preterani problemi sa izbeglicama, u isto vreme titrajući nacionalističkim snagama u vidu “konsultacija” sa fašistoidnim Orbanom i ugošćavanja Putina, kome se čak obratio sa “predsedniče”, iako je dotični predsednik druge države. Ovoga puta će se Vučić najverovatnije nakloniti Zapadu i ponuditi - najverovatnije inspirisan Hilari Klinton - ženu kao predsedničku kandidatkinju, što bi od strane naivnog Zapada izgledalo kao napredak u jednom patrijarhalnom, seksističkom društvu kao što je srbijansko (već je odrađena predstava koja bi trebalo da zavara Zapad da je Srbija postala “safe place” za homoseksualce, no samo najnaivniji ovome mogu verovati). Treba, uostalom, ne dozvoliti i Hrvatskoj da bude jedina na Balkanu na čijem je čelu države žena, dakle: pokazati Zapadu da i Srbija može da ide hrvatskim putem, a istovremeno pokazati lokalnim nacionalistima da se Hrvatskoj može na isti način “parirati”. Ovo bi ga moglo koštati podrške Rusije, koja je jedno duboko seksističko, mizogino, tradicionalno, religiozno i patrijarhalno društvo u kojemu se žene smatraju ukrasom muškarca. Samim time, moglo bi ga to koštati podrške nacionalističkog dela biračkog tela koji je već jedva “progutao” evrointegracije, mada se čini da je to zato što mu ni oni ne veruju da se on odista za njih i zalaže. Problem je i onaj najneobrazovaniji deo biračkog tela SNS, koji je u stanju da proguta sve i bilo šta što Vučić servira, ma kako mu se direktno i konkretno obilo o glavu.

Jedini kandidat koji bi mogao na ovom mestu da funkcioniše je Zorana Mihajlović, jer je svakako najmanje kompromitovana od svih članova vlade, poseduje struku (za razliku od većine ministara), a potreban je neko ko je iole u stanju da parira Jankoviću. Problem će se javiti i u tome što postoje šanse i da Zorana Mihajlović ne dozvoli da bude marioneta, što bi je automatski diskvalifikovalo. Jasno je da se politička upotrebna vrednost Tomislava Nikolića završava sa njegovim mandatom; Šešelj je tu da bude bauk sa desne strane kako bi se SNS opcija prikazala kao manje zlo (kako reče Vesna Mališić, biće “pušten da pravi šta hoće da pravi”. Zora Drčelić je vrlo jasno rekla kako “nema sumnje da je neki dogovor o nenapadanju između Vučića i Šešelja napravljen” - najverovatnije i mnogo više od toga). Sa druge strane, ostale predsedničke kandidate možemo sagledavati koliko i bilo koga u SAD na predstojećim izborima van dihotomije Demokrate-Republikanci - pro forma i čisto zarad zabave.

Naravno, kao što dozvoljavanje Paradi ponosa da se prošeta ulicama ne znači apsolutno nikakav korak ka poboljšanju prožimajuće homofobije - sada homoseskualci imaju jedan dan godišnje tokom kojeg možda imaju manje šanse da budu prebijeni na ulici - tako ni ovaj potencijalni korak premijerov neće negirati seksizam koji postoji u državi i u društvu. Nažalost, veliki broj evropskih političara će zažmuriti na jedno oko, imajući u vidu teške probleme sa ksenofobijom, ultranacionalizmom i neofašizmom koji trenutno cvetaju širom Evropske unije, a dok se Srbija makar samo pretvara da je sve sa njome u redu (“simbol stabilnosti u regionu”), Vučić će moći da igra kartu podrške sa Zapada. Jedina dobra instanca je u tome što bi to moglo da ga košta podrške Rusije.

Moguće je, besumnje, i da je ova teorija pogrešna. Vreme će pokazati.

 

Autor: Srđan Jovanović, zamenik predsednice Saveta Nove stranke

mm

Srđan Jovanović

Rođen u Beogradu, gde je i diplomirao, da bi se potom preselio u Češku, gde je magistrirao i doktorirao. Predavao je nekoliko godina na Univerzitetu Palacki u Olomoucu, na Katedri za istoriju i Katedri za evropske studije i psihologiju. Radio i kao istraživač na Univerzitetu u Bolonji i na Fakultetu javne uprave Univerziteta Pavla Šefarika u Košicama. Osnivač je i urednik akademskog žurnala Humanicus. Autor je nekoliko knjiga i brojnih članaka, kako akademskih, tako i kritičkih i polemičkih.

1 Komentara

  1. Filip
    27.09.2016 u 20:16
    Odgovori

    Izgleda gos. Jovanoviću da ste vrlo blizu istine, samo ima jedan veliki problem, ko da ujedini ovakvu ” demokratsku ” opoziciju, rekao bih da je to ovoga puta nemoguće , a teško se može ponoviti 2000-ta godina. Na tu kartu igra i Vucic, a u tome mu mnogo pomaže i Seselj.

Ostavi komentar

Zatvori