Program ekonomskih reformi

Sažetak

Ovaj ekonomski program ima dva osnovna cilja: privredni rast i odgovornu javnu potrošnju. Privredni rast želimo da ostvarimo kroz stvaranje poslovnog okruženja koje podstiče investicije, uklanjanje prepreka za poslovanje, liberalizaciju tržišta i reforme na tržištu rada. Odgovornu javnu potrošnju želimo da ostvarimo kroz nova pravila na osnovu kojih će se voditi drugačija fiskalna i monetarna politika. Želimo da pomognemo i siromašnima tako što ćemo socijalnu politiku usmeriti samo na njih.
 

I. Predlažemo sveobuhvatnije i radikalnije ukidanje administrativnih prepreka za poslovanje. Želimo jasno i predvidivo poslovno okruženje jer je to najbolji način za privlačenje zdravih i uspešnih investicija, kako domaćih tako i stranih. Od Vlade i ministarstava, preko lokalne samouprave, pa do svih javnih institucija, procedure i administraciju je potrebno učiniti jednostavnim i praktičnim. U poslednjih nekoliko godina deo nepotrebnih propisa je ukinut, ali smatramo da prostora za administrativnu reformu ima još – veliki broj propisa mora da se pojednostavi, automatizuje i digitalizuje.

II. Želimo da podstaknemo zapošljavanje kroz podsticanje privatne inicijative. Država mora da prestane da direktno zapošljava ljude jer time umrtvljuje privatnu inicijativu. Umesto državnih intervencija, subvencija i investicija, neophodno je omogućiti privatnim investitorima da profitabilno ulože svoj novac. Radno zakonodavstvo treba da omogući brže zapošljavanje i otpuštanje radnika.

Potrebni su nam fleksibilniji uslovi za zapošljavanje i niži porezi na rad kako bi se smanjila visoka nezaposlenost. Poslodavac koji ne može da otpusti radnika neće hteti ni da ga formalno zaposli.

III. Želimo slobodno tržište, ali ne samo na rečima, već i na delu. Vlada mora da ukine monopole preduzeća na proizvodnju, promet i prodaju svih dobara koja se mogu razmeniti na tržištu. Vlada ne sme voditi politiku zaštite domaćih industrija, niti pružati direktnu pomoć odabranim preduzećima. Cene se moraju deregulisati, a državna i privatna preduzeća moraju samostalno kreirati cene u skladu sa zakonom ponude i tražnje, a ne političkim interesima. Vlada mora omogućiti slobodan protok roba, usluga i kapitala u svim sektorima privrede gde to danas nije slučaj. Ne smeju postojati ograničenja uvoza ili izvoza bilo kog proizvoda osim u izuzetnim uslovima.

IV. Želimo odgovornu fiskalnu politiku koja podrazumeva značajno smanjenje javne potrošnje i nadležnosti države, uz uravnotežen budžet u višegodišnjem periodu, i efikasno angažovanje javnih resursa. Da bismo to postogli, nudimo uvođenje sistema vaučera u obrazovanje i zdravstvo, prelazak na obavezno privatno penziono osiguranje, i fiskalno pravilo za čije nepoštovanje vlada podnosi ostavku.

V. Naš cilj je politika niske inflacije uz primenu fiksnog deviznog kursa. Da bi to bilo moguće predlažemo uvođenje valutnog odbora po kome Narodna banka mora da se ponaša po striktnom pravilu tako što će emitovati dinare samo na osnovu deviznog pokrića. Primenom ovog principa Narodna banka gubi mogućnost vođenja diskrecione monetarne politike. Guverneru koji ne obezbedi rast novčane mase u skladu sa valutnim pravilom automatski prestaje mandat.

VI. Želimo pametnu socijalnu politiku koja pomaže samo onima kojima je pomoć potrebna. Danas u Srbiji svi bez razlike jedu subvencionisani hleb, troše jeftinu struju, plaćaju subvencionisanu cenu obdaništa itd. Takav sistem pomaže i onima kojima pomoć nije potrebna, rasipajući resurse društva. Želimo socijalni sistem u kome će pomoć dobijati samo oni kojima je ona najpotrebnija. Socijalnu politiku, drugim rečima, treba – kroz izradu porodičnih socijalnih karata – usmeriti na ugrožene siromašne pojedince i porodice umesto na proizvode i cene.

Predlog Programa ekonomskih reformi Nove stranke

- Tekst programa -

Ovaj ekonomski program ima dva osnovna cilja: privredni rast i odgovornu javnu potrošnju. Privredni rast želimo da ostvarimo kroz stvaranje poslovnog okruženja koje podstiče investicije, uklanjanje prepreka za poslovanje, liberalizaciju tržišta i reforme na tržištu rada (deo I-III). Odgovornu javnu potrošnju želimo da ostvarimo kroz nova pravila na osnovu kojih će se voditi drugačija fiskalna i monetarna politika (deo IV i V). Želimo da pomognemo i siromašnima tako što ćemo socijalnu politiku usmeriti samo na njih (deo VI).

I. Predlažemo sveobuhvatnije i radikalnije ukidanje administrativnih prepreka za poslovanje. Želimo jasno i predvidivo poslovno okruženje, jer je to najbolji način za privlačenje zdravih i uspešnih investicija, kako domaćih tako i stranih. Ukoliko želimo zapošljavanje i rast, investitori moraju imati jasna pravila i uslove poslovanja, niske poreze i troškove, jasne administrativne procedure i jednostavno dobijanje dozvola za poslovanje. Otvaranje i zatvaranje preduzeća mora biti brzo i jeftino, kako u novcu, tako i u vremenu. Stečajni postupak mora da traje kratko, a poverioci se moraju zaštiti kako bi se otklonili poslovni rizici.

Želimo da otklonimo ili smanjimo sledeće administrativne prepreke poslovanju:

1)    vođenje nepotrebnih administrativnih procedura;
2)    veliki broj potrebnih dokumenata za dobijanje raznih dozvola;
3)    dug vremenski period za obradu procedura od strane organa vlasti;
4)    nepostojanje koordinacije među državnim organima (obaveza dostavljanja istog dokumenta na više mesta);
5)    široku rasprostranjenost šalterskih procedura umesto elektronske uprave;
6)    nefleksibilnost rada administracije (neadekvatno radno vreme i striktnost rokova);
7)    naplatu visokih taksi i naknada za usluge administracije.

Da bi se privredni život nesmetano odvijao potrebno je preispitati navedene administrativne procedure. Iako je u prethodnih nekoliko godina pojednostavljen i ukinut  deo administrativnih prepreka, smatramo da je postoji  veliki prostor za dalje ukidanje, te da birokratija i dalje guši privredu  nepotrebnim preprekama koje neproduktivno troše vreme i novac. Veliki broj zastarelih i nepotrebnih procedura treba ukinuti, a preostale moraju da se pojednostave i digitalizuju. Treba značajno skratiti rokove u kojima su administrativni organi dužni da obave svoj posao.

Smanjivanje proceduralnih i administrativnih barijera, kao i uopšte deregulacija privrednih tokova je značajan faktor i u borbi protiv korupcije jer time smanjuje ili ukida mogućnost zloupotreba. Posebna pažnja se mora posvetiti reformi u dva ključna sektora: poreskim procedurama i izdavanju građevinskih dozvola. Poreske procedure moraju biti jasne i jednostavne, a njihovo sprovođenje brzo i jeftino. Građevinske dozvole se moraju izdavati brzo, a troškovi koji nastaju prilikom njihovog dobijanja moraju biti niski.

Ove promene će olakšati poslovanje postojećim preduzećima, kao i stvaranje novih, što će, uz ostale reforme koje predlažemo u narednim odeljcima, doprineti privrednom razvoju i otvaranju novih radnih mesta.

II. Želimo da podstaknemo zapošljavanje podsticanjem privatne inicijative. Država mora da prestane da rasipa novac koji pozajmljuje, pokušavajući da zaposli ljude. Javni sektor za koji danas radi preko 600.000 ljudi, već je preglomazan, uz značajne viškove u svim sektorima. Državno zapošljavanje postalo je u Srbiji najatraktivniji biznis. Većina stanovništva očekuje da nađe mesto u državnoj administraciji, lokalnoj samoupravi, javnom preduzeću ili nekom sektoru usluga koji je pod kontrolom države (obrazovanje, zdravstvo). Takva očekivanja ubijaju privatnu inicijativu i navikavaju građane na zabludu da je moguć svet bez rizika. Stanje u kome država zapošljava sve više, a privatni sektor sve manje, napravilo je od nezaposlenosti jedan od najznačajnijih ekonomskih i socijalnih problema u Srbiji. Četvrtina aktivnog stanovništva nema posao, a dve petine nezaposlenih je u potrazi za poslom duže od pet godina.

Umesto da zapošljava, država treba da stvori fleksibilnije uslove za zapošljavanje i snizi poreze na rad kako bi se smanjila visoka nezaposlenost. Umesto državnih intervencija, subvencija i investicija, neophodno je privatnim preduzetnicima, kroz bolje poslovno okruženje, omogućiti da pametno ulože sredstva. Radno zakonodavstvo treba da omogući brže zapošljavanje i otpuštanje radnika, jer poslodavac koji ne može da otpusti radnika neće hteti ni da ga formalno zaposli.

Predlažemo ekonomsku politiku koja će omogućiti dugoročno i održivo zapošljavanje. To je moguće učiniti:

•    povećanjem tražnje za radom kroz razvoj i rast privatnog sektora;
•    institucionalnim reformama koje bi učinile tržište rada fleksibilnijim;
•    jeftinijom ponudom rada i nižim porezima i doprinosima.

Nefunkcionalno privredno pravo i stečajni zakon, zatvorenost privrede, visoka inflacija, kursne neizvesnosti, korupcija i kriminal, samo su neki od faktora sporog i neodrživog razvoja privatnog sektora. Vladavina prava, poštovanje zakona, transparentne javne nabavke, fiksni kurs, otvaranje privrede, neki su od odgovora koji bi omogućili bolje privredno okruženje koje može da stvori nova radna mesta u privatnom sektoru.

Veće zapošljavanje u privatnom sektoru moguće je uz fleksibilnije i savremenije radno zakonodavstvo. Naša praksa pokazuje da su uslovi legalnog zapošljavanja veoma rigidni i neprilagodljivi savremenim uslovima. Poslodavci preuzimaju veliki rizik i trošak zapošljavanja bez mogućnosti da se prilagode tržišnim promenama što ih odvraća od zapošljavanja ljudi na prvom mestu. Neke od promena koje smatramo potrebnim su:

•    fleksibilniji oblici rada – dozvoliti privremeni rad, duži dozvoljeni period rada na određeno vreme, omogućavanje rada u paru (više ljudi deli radno mesto), posebni radni status na određeno za mlade (niži porezi i doprinosi do 27 godina);
•    manja vremenska ograničenja – dozvoliti duži plaćeni prekovremeni rad, preraspodela radnog vremena u periodu od godinu dana (za sezonske radnike), kraći obavezan najmanji godišnji odmor (dve umesto tri nedelje);
•    slobodnije određivanje primanja – niža minimalna zarada i indeksiranje prema inflaciji, ukinuti načelo jednake zarade za jednaka radna mesta u sistematizaciji i omogućiti tržišno formiranje ukupnih naknada za rad na tržištu;
•    lakše otpuštanje – Poslodavac koji zna da lako može da otpusti radnika lakše će doneti odluku da ga zaposli. Poslodavac mora plaćati otpremninu samo za period rada kod poslodavca. Potrebno je omogućiti plaćanje otpremnina na rate i  ukinuti otpremninu prilikom penzionisanja. Nezakonito otpušten radnik mogao bi da bira otpremninu ili vraćanje na posao (umesto dosadašnjeg direktnog ponovnog zapošljavanja).

Javni sektor je postao ogroman fiskalni teret privatnom sektoru. Da bi on mogao da se izdržava, porezi i doprinosi moraju da budu sve veći i veći. To je dovelo do nerazumno velikog opterećena na bruto plate koje danas iznosi 65 do 70 procenata. Uz tako velike troškove, sve je manji broj poslodavaca koji prijavljuje svoje radnike (zbog čega država gubi prihode a radnici beneficije) ili odbija da uopšte zaposli dodatnog radnika (zbog čega privreda radi ispod optimalnog nivoa).

Iako su plate koje radnici primaju relativno male, ukupni troškovi rada za poslodavce su značajni. Cilj naše politike je da ovaj teret spustimo na 48 odsto bruto plate što je jedino moguće uz smanjenje državne potrošnje i opštu poresku reformu. Smanjenjem poreza i doprinosa radna snaga postaje jeftinija za poslodavce. Takođe, minimalna zarada u Srbiji je previsoka. Iako ona iznosi ispod 200 evra, ukupni troškovi rada su dovoljno visoki (oko 350 evra) da se preduzetnicima i poslodavcima ne isplati zapošljavanje. Stotine hiljada ljudi radi za platu ispod nivoa minimalne zarade, u sivoj zoni, jer je ekonomski preskupo njihovo legalno zapošljavanje. Ukidanje ili snižavanje minimalne zarade, koje će biti posledica ovih mera, podstaći će formalno zapošljavanje nezaposlenih i neprijavljenih radnika.

Svesni smo da će smanjivanje poreza i doprinosa stvoriti gubitak u državnoj kasi, ali gubici koji nastaju smanjenjem poreza nadoknadiće se sa jedne strane većim brojem radnih mesta koja će biti moguće otvoriti ako se uklone prepreke poslovanju i smanje troškovi zapošljavanja (odeljak I), a sa druge strane kroz odgovornu fiskalnu politiku koja podrazumeva efikasniju javnu potrošnju i uštede u raspolaganju javnim resursima (odeljak IV).

III. Želimo slobodno tržište, ali ne samo na rečima. Želimo da ukinemo monopol preduzeća na proizvodnju, promet i prodaju svih dobara koja se mogu razmeniti na tržištu. Vlada ne sme voditi politiku zaštite domaćih industrija, niti pružati direktnu pomoć odabranim preduzećima, jer time drugim pojedincima uskraćuje mogućnost da rade. Privreda u kojoj samo neki imaju privilegiju da rade i privređuju nema budućnost. Da bi svako dobio priliku da radi neophodno je da tržišta na kojima privatni preduzetnicu imaju poseban tretman (IT sektor, turizam itd) posluju u konkuretnim uslovima. Cene se moraju deregulisati, a državna i privatna preduzeća moraju samostalno kreirati cene u skladu sa zakonom ponude i tražnje, a ne političkim interesima. Vlada mora omogućiti slobodan protok roba, usluga i kapitala u svim sektorima privrede gde to danas nije moguće. Ne smeju postojati ograničenja uvoza ili izvoza bilo kog proizvoda osim u izuzetnim uslovima.

Liberalizacija tržišta koristila bi kako potrošačima, tako i preduzetnicima u celini. Potrošači bi dobili jeftinije i kvalitetnije proizvode, a preduzetnici otvoren prostor za nove investicije i nova radna mesta.

Dosadašnja privredna politika Srbije bila je usmerena na privilegije favorizovanim sektorima i preduzećima. Takva politika zanemaruje da državna pomoć jednima na drugoj strani znači destimulisanje drugih, uglavnom manjih i srednjih preduzeća iz privatnog sektora. Kada se iz budžeta daje subvenciju za stranu investiciju, kada se pokrivaju gubici javnog preduzeća ili kada država novčano podstiče turizam, ta sredstva su prethodno prikupljena iz domaćeg privatnog sektora. Time politika podsticanja odabranih aktivno guši malu privredu i drži plate u privatnom sektoru nižim nego što bi one mogle biti.

Zalažemo se za ukidanje privilegija i subvencija i tretiranje svih privrednih subjekata na jednak način. Nema ekonomskog razloga za posebno podsticanje velikih firmi, bile one strane ili domaće. Nema ekonomskog rezona ni za budžetsko podsticanje ili davanje privilegija posebnim industrijama, od IT sektora do turizma. Takva politika je u svetu odavno prevaziđena, jer se pokazala bezuspešnom i bespotrebno rasipničkom. Najbolje je da privreda sama u jednakim i konkurentskim uslovima utvrdi gde leže njeni potencijali. Uostalom, na taj način se IT sektor u Srbiji do sada i razvio – bez znanja i van domašaja države. Nekontrolisano subvencionisanje privrede ionako nije saglasno sa politikom konkurencije Evropske Unije. Pre ili kasnije, subvencije ćemo morati da ukinemo. Bolje je da privredu što ranije, a ne kasnije, naviknemo na život bez državne pomoći.

Osim što nije ekonomski svrsishodno, subvencionisanje privilegovanih firmi i sektora takođe predstavlja direktan uzrok korupcije. Institucije kao što su Fond za razvoj ili Razvojna banka Vojvodine prate brojne korupcionaške afere. Kad se zagrebe ispod površine vidi se da prava uloga ovih institucija nije razvoj, već diskreciona podela budžetskog novca koji se najčešće raspodeljuje po političkoj liniji. Često takve banke završavaju u gubicima koji se posle nadoknađuju dokapitalizacijom ili direktno iz budžeta. U oba slučaja radi se o socijalizaciji privatnog duga, što je praksa koju želimo da prekinemo. Umesto toga, odluke o razvoju želimo da ostavimo privatnom sektoru.

Nova stranka se, prema tome, zalaže za manju ali jaču državu. Država mora raditi manji broj stvari u ekonomiji, ali ih raditi bolje. Mora ukinuti nepotrebne propise i inspekcije, prestati da se bavi subvencionisanjem firmi i favorizovanjem pojedinih industrijskih grana i usluga, a umesto toga ojačati svoju ulogu u onome što zaista treba da radi – u stvaranju stimulativnog poslovnog okruženja i zaštiti svojinskih prava i poštovanja ugovora.

IV. Želimo odgovornu fiskalnu politiku. Tražimo značajno smanjenje javne potrošnje i nadležnosti države, uz uravnotežen budžet u višegodišnjem periodu, i efikasno angažovanje javnih resursa. Fiskalna kriza i rastući javni dug ne smeju da se prevaljuju na građane višim porezima jer su oni već previsoki. Nudimo nekoliko mera smanjenja državne potrošnje i poreske reforme.

•    Vlada treba da odustane od subvencionisanja privrede, dovrši proces privatizacije i redefiniše svoj odnos prema javnim preduzećima. Država ne treba direktno da podstiče privatnu proizvodnju, već da stvori stabilne institucije, vladavinu zakona, niske poreze a privrednicima ostavi da se bave poslovnom računicom. Subvencije, donacije i jeftini krediti kojima vlada podstiče pojedina preduzeća narušavaju konkurenciju i stvaraju poremećaje. Ukidanjem državnih subvencija za tako uložen novac predstavlja rasipanje jer se subvecije destimulišu efikasnost, a krediti ne vraćaju. Smanjenjem izdataka za razne neracionalne subvencije i transfere može se uštedeti i do pola milijarde evra koje danas pozajmljujemo uz visoke kamate.

•    Preduzeća u restrukturiranju moraju se privatizovati. Vlada ne sme da rasipa novac za njihovo fiktivno održanje, jer ako nisu uspela da se restrukturiraju za deset godina, neće uspeti ni za sledećih deset. Takođe država mora prestati sa garantovanjem kredita javnih preduzeća (Jat, Srbijagas, EPS, komunalna preduzeća itd.) Javna preduzeća imaju dovoljno imovine kao garant, te prostora za kreditiranje na tržištu, pa je neosnovano prenošenje rizika na građane zbog neracionalnog poslovanja i upravljanja. Istovremeno, kroz ovakve aranžmane potencijalno se značajno povećava javni dug.

•    Želimo jeftin i efikasan javni sektor koji ćemo dobiti uvođenjem reformi u najvažnije segmente javne potrošnje. Potrebno je ukinuti agencije i institucije koje ne opravdavaju svoje postojanje. Mora se otpustiti više hiljada nepotrebnih radnika u administraciji kako bi se skinula omča s vrata privatnog sektora. Osim toga, plate u javnom sektoru već godinama rastu brže od plata u privatnom sektoru, što je još jedan od uzroka slabe privatne inicijative  u Srbiji. Umesto da se visina plata u javnom sektoru određuje u skladu sa političkim potrebama vladajuće koalicije, želimo model po kome industrijske grane koje su najizloženije međunarodnoj konkurenciji služe kao okvir za rast plata u ostalim industrijama, pogotovo javnom sektoru.

Ovakav sistem već decenijama uspešno funkcioniše u Norveškoj.

Efikasniji javni sektor podrazumeva gubitak radnih mesta, ali ako se ukinu administrativne prepreke za poslovanje, liberalizuje tržište i smanje doprinosi na rad, privrednici će imati više prostora da otvore nova radna mesta, što znači da će oni koji izugube posao moći da se ponovo zaposle. Kao amortizacija za otpuštanja u javnom sektoru, potreban je mehanizam otpremnina i programi prekvalifikacija koji su primenjivani i u prethodnom periodu. Jednokratna otpremnina za radnike u javnim preduzećima, državnoj upravi, javnom sektoru i preduzećima u restrukturiranju jeftinija je od godina državnih izdataka na plate i subvencije.

•    Obrazovanje i zdravstvo je potrebno izložiti konkurenciji i ravnopravnom učešću privatne inicijative i kapitala. Zalažemo se uvođenje vaučerskog sistema koji je uspešno primenjen u skandinavskim i nekim latinoameričkim zemljama, gde se novac daje korisniku, a ne instituciji. Time se štedi novac, a obrazovanje i zdravstvo ostaju svima dostupni. Što je važnije, time se ljudima poverava sloboda, ali i odgovornost prilikom izbora škole i lekara.

Vaučerizacija sistema visokog obrazovanja i zdravstva dovodi do međusobne konkurencije postojećih institucija i stvaranju prostora za privatnu inicijativu. Sve ovo će doprineti povećanju kvaliteta obrazovnih i zdravstvenih usluga kao i smanjenju postojećih troškova. Sistem vaučera podrazumeva prestanak finansiranja postojećeg sistema i institucija, već se umesto toga okreće finansiranju pojedinačnih potreba samih korisnika. Time oni dobijaju slobodu, ali i odgovornost, da izaberu onu vrstu usluge koja najviše odgovara njihovim potrebama. Sa druge strane, ovakav sistem podstiče da se obrazovne i zdravstvene ustanove takmiče za svakog građanina koji ima potrebu za njhovom uslugom kako kvalitetom, tako i ostalim parametrima važnim za korisnike. Sistem će dovesti i do značajnog napretka u borbi protiv endemske korupcije u ovim sektorima, jer sa jedne strane daje podsticaje institucijama da prekinu loše prakse, a sa druge, osnažuje korisnike jer će svaki pokušaj iznude, kao i sama loša usluga, biti propraćen prelaskom u konkurentsku instituciju. Ovime će umnogome biti poboljšan kvalitet života građanima koji će moći da se leče bez dosadašnjih gužvi i čekanja i školuju u kvalitetnijem sistemu obrazovanja.

•    Privatno penziono osiguranje. Sadašnji penzioni sistem ne podrazumeva štednju koja je neophodna društvu za naredne decenije. Sadašnji sistem javnog penzionog fonda u kome trenutno zaposleni plaćaju penzije današnjim penzionerima neodrživ je na duži rok, jer je sve više penzionera, a sve manje zaposlenih. PIO fond je u nenadoknadivom minusu, a Vlada svake godine iz budžeta izdvaja milijarde evra kako bi pokrpila rupe. Jedino dugoročno održivo rešenje je obavezno privatno penziono osiguranje u kome trenutno zaposleni štede za svoju budućnost na privatnim penzionim računima. Prelaskom na sistem privatnih penzija bismo značajno rasteretili državni budžet.

Predlažemo penzionu reformu odmah, dok sistem javnih finansija još uvek nije propao. Ova reforma će biti veoma skupa, ali može da uspe ako se sprovedu potrebne ekonomske reforme. Ako vlada prestane da kreditira privredu, omogući njenu liberalizaciju, smanji javni sektor, pređe na vaučere, a socijanu pomoć usmeri isključivo na one kojima je ona zaista potrebna, ostaće dovoljno prostora za početak reforme.

•    Fiskalno pravilo. Ministarstvo finansija mora biti garant odgovornog raspolaganja državnim novcem, a ne kasa za ispunjavanje želja. Potreban je srednjoročni, programski budžet koji oslikava dugoročnu strategiju smanjenja državne potrošnje. Deficit može postojati, ali se mora nadomestiti suficitom u narednim godinama. Postojeće fiskalno pravilo ne garantuje uravnotežen budžet jer ne predviđa sankcije za kršenje pravila. Predlažemo fiskalno pravilo po kome vlada automatski podnosi ostavku čim prekrši gornju granicu fiskalnog deficita.

V. Monetarna politika treba da bude usmerena na nisku inflaciju i fiksni devizni kurs. Labava monetarna politika Narodne banke nam je donela neprekidan rast cena. Građani su primorani da koriste dinar koji nosi neizvesnost i trošak zbog stalnih promena kursa i velikih oscilacija.

Sa inflacijom najvišom u Evropi i neželjenim oscijacijama kursa dinara, jasno je da dosadašnja monetarna politika u Srbiji ne postiže dobre rezultate. Narodna banka Srbije vodi politiku ciljane inflacije, ali sopstvene inflacione ciljeve stalno premašuje. Bez obzira ko je u prethodnom periodu bio guverner, dinar je padao, a Srbija imala inflaciju. U isto vreme, evro igra veliku ulogu u srpskoj ekonomiji, jer se i privreda i stanovništvo orijentišu prema evru i koriste ga kao stabilnu meru vrednosti i sredstvo plaćanja. Međutim, stalne oscilacije kursa dinara prema evru ometaju građane i privedu u svojim kalkulacijama.

Zalažemo se za zaokret u monetarnoj politici. Jasno je da i privredi i stanovništvu odgovaraju stabilan kurs i niska inflacija, a mera koja će istovremeno spustiti inflaciju na evropski nivo i ukinuti oscilacije kursa je uvođenje fiksnog režima kursa dinara. Dinar bi bio fiksiran prema evru, na nivou bliskom njegovoj trenutnoj tržišnoj vrednosti.

Nasuprot sumnjama u mogućnost ovakvog rešenja koja se mogu čuti u domaćoj javnosti, fiksni kurs je jednostavan za održavanje i može odlično funkcionisati u privredi Srbije. Rešenje je oprobano u praksi u mnogim zemljama Balkana i istočne Evrope i svuda već dugo funkcioniše bez problema. Za uvođenje fiksnog kursa nije potrebno prethodno sprovoditi bilo kakve posebne mere, već se on može uvesti bez odlaganja – odmah. Srbija je za to spremna, jer održivost fiksnog kursa zavisi isključivo od vrste monetarne politike.

Pre svega, potrebno je doneti zakon o valutnom odboru. Valutni odbor je režim koji bi nalagao Narodnoj banci da se ponaša po striktnom pravilu – ona će moći da emituje dinare samo na osnovu deviznog pokrića. Time će biti osigurano da količina dinara uvek bude u proporciji sa deviznim rezervama, čime se mogućnost devalvacije fiksnog kursa isključuje. Kada centralna banka sledi ovakvo pravilo, kurs dinara se održava sam od sebe na nivou na kome je fiksiran.

Ključno je da se pitanje kursa i načina emitovanja dinara ne ostavi na volju Narodnoj banci, već da se ona i zakonski obaveže da sledi pomenuto pravilo. Ovime se ukida mogućnost da spekulanti zarađuju na neizvesnostima i spekulacijama, i tako nanose neizvesnost koja šteti svima ostalima u privredi. Osim toga, fiksni kurs podrazumeva odsustvo samostalne monetarne politike, biranja referenente kamatne stope i intervencija na deviznom tržištu. Umesto toga, NBS bi morala da se ponaša po jednostavnom pravilu i menja devize za dinara po fiksnom kursu. Tako već dugi niz godina rade zemlje sa uspešnim fiksnim kursevima – od Bugarske i Bosne i Hercegovine do Letonije i Litvanije.

Monetarna politika bi takođe trebalo da smanji visok stepen finansijske represije koja se trenutno ogleda u sprečavanju građana da otvaraju račune u inostranstvu, kontroli iznošenja novca i restrikcijama platnog prometa, uključujući i sprečavanje ulaska kompanija kao PayPal. Za ovakve politike ne sme biti mesta u civilizovanoj tržišnoj demokratiji. Nova stranka se zalaže sa ukidanje ovih restrikcija i punu slobodu pojedinca da posluju sa inostranstvom i koriste strane valute. Režim fiksnog kursa za koji se zalažemo takođe je u skladu sa ovakvom orijentacijom.

VI. Pametna socijalna politika. Danas u Srbiji svi bez razlike jedu subvencionisani hleb, troše jeftinu struju, plaćaju subvencionisanu cenu obdaništa itd. Takav sistem pomaže i onima kojima pomoć nije potrebna čime se rasipaju resursi društva.

Svaka uspešna socijalna politika počiva na jasnoj identifikaciji ugroženih. Stoga je potrebno preći sa postojećeg sistema koji subvencioniše vitalne proizvode širokim slojevima društva na sistem direktne novčane pomoći pojedincima koji su identifikovani kao siromašni i socijalno ugroženi. Novi sistem bi davao i podsticaje građanima za racionalnu potrošnju što bi prekinulo trenutnu praksu rasipanja jeftinih subvencionisanih proizvoda. Da bi identifikacija socijalno ugroženih bila uspešna, ona se osim na visini prihoda mora bazirati i na vrednosti imovine. Stoga je neophodno uvođenje socijalnih karata kao instrumenta koji jasno pokazuje imovinsko stanje pojedinca. Socijalna politika mora da pomoć upućuje samo onima kojima je ona preko potrebna, ali ne sme da ohrabruje zadržavanje zaštićenog statusa već mora da podstiče lično zalaganje pojedinca za promenu i poboljšanje svog stanja. Potrebno je da novi sistem socijalnog staranja omogući i veću fleksibilnost da bi se olakšao ulazak, ali i izlazak iz njega. Prema tome, nova socijalna politika treba da bude dovoljno izdašna da obezbedi dostojanstven život onima kojima je pomoć potrebna, ali mora da predstavlja samo privremenu meru pomoći pojedincu koji je zapao u oskudicu dok se njegovo stanje ne popravi.

2. april 2013.

Autor programa:

Mađid Dušan Pajić
predsednik Ekonomskog saveta Nove stranke
pomoćnik ministra finansija (2001 -2004)