Poltronska empatija

Osumnjičeni za teško krivično delo protiv bezbednosti saobraćaja, počinjeno 25. jula ove godine, kojom prilikom je poginuo Luka Jovanović, identifikovan je. Najzad. Poznato je i njegovo ime, zove se Marko. Prezime je diskutabilno, ranije se odazivao na Marković, trenutno je Milićev. Takođe trenutno, Milićev/Marković nalazi se u Turskoj. U statusu begunca. Automobil kojim je krivično delo počinjeno, „mini kantrimen”, nije pronađen. U statusu je begunca.

Oni koji nisu pobegli, a osumnjičeni su za saučesništvo, zovu se Bratislav Vesović, Nikola Lepen, Dana Manevski, Tamara Bogdanović i Milica Novaković. Sve ovo obelodanjeno je na konferenciji za medije kojom je predsedavao ministar unutrašnjih poslova, nosilac doktorske titule i vlasnik poštapalice „da kažem” Nebojša Stefanović. Nije bilo najjasnije zašto baš on, ali iz njegovog izlaganja dalo se zaključiti da je bilo neophodno da baš on bude taj koji će javnosti saopštiti vest.

Marko Miličev/Marković, star 33 godine, odranije je poznat policiji, saopštava Stefanović. U zemlji je osuđivan zbog više počinjenih krivičnih dela, sumnja se da pripada zvezdarskom kriminalnom klanu, preduzeću za trgovinu narkoticima, a u Štutgartu je osuđen na dve godine i dva meseca zatvora. Bogat dosije. Njemu treba pridodati i krivično delo nepružanja pomoći posle ubistva Luke Jovanovića na Brankovom mostu u Beogradu, što zaokružuje sliku turiste koji boravi u Turskoj. Čovek bez empatije.

A sad malo o njoj, empatiji. Na konferenciji za medije, informacije saoštava ministar što i nije neki posao koji bi on trebalo da obavlja. Mogao je sve to da saopšti i direktor policije, Milorad Veljović. Mogao je i načelnik Uprave saobraćajne policije. Ne, nije moguće. Oni se, verovatno, ne bi nikome zahvaljivali ili bar ne bi onome kojem se zahvaljivao Stefanović. Taj nivo empatije policajci ne poseduju, što ne znači da su po emocijama sabraća Milićev/Markovića ili, ne-dao-bog, onog Dragana Đurića, osumnjičenog za ubistvo devojčice iz Bajmoka.

Empatičan, da kažem, kakvog ga bog dao, Stefanović se predsedniku vlade Aleksandru Vučiću zahvalio za nešto, i zbog nečega. Za šta i zbog čega? Nije vaše da pitate. Važno je da znate da bez Vučića potraga za počiniocem ne bi bila uspešna i da ni do danas ne bismo saznali oba njegova prezimena. Vučić plus „Etihad” plus ugovor s „Fijatom” jednako „mini kantrimen“ i njegov vozač. Jednačina s nekoliko nepoznatih. Ali rešiva ukoliko empatični zahvalno izgovori ime kojem duguje sve.

Nije se udostojio da se zahvali svima koji su prethodnih dana na Brankovom mostu, na tropskoj vrućini, sa ocem pogunulog Luke protestovali tražeći da počinilac bude pronađen i uhapšen. Njihova empatija ga, valjda, ne pogađa. A i ne duguje im ništa od onog sve. To je samo običan svet željan istine i pravde, neretko gladan i žedan, svet koji ne veruje nikome, ni „Etihadu”, ni „Fijatu”, ni patetčnoj empatiji posilnog, ni objektu kojem posilni šalje izlive zahvalnosti. No, to je može biti važna referenca u radnoj biografiji svakog činovnika ove vlade u čijim je izjavama (o bilo čemu, o bilo kome) preporučljivo naglasiti nemerljiv učinak onog kome će se zahvaliti.

Za takvo što kaže se da je vrhunac poltronstva. Takvi staju mirno na svaki zvuk mobilnog telefona, na svaku direktivu pristiglu SNS-om. Ili se kaže: SMS-om? Ima nas koji nismo empatični spram takvog podaništva. Možda je to nivo našeg nerazumevanja, neshvatanja, neprihvatanja. Reče neko da može da razume i leto bez sunca, i kafu bez kofeine, i koka kolu bez šećera, i cigarete bez nikotina, i telefon bez tastature, i vezu bez ljubavi, i društvo bez empatije, i čoveka bez m..a, ali nikako da shvati ljude bez kičme.

Izvor: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/