Piše: Ivona Stojanović

Drago mi je što su vaterpolisti Srbije osvojili još jednu, treću vezanu titulu prvaka Evrope. Da, samo mi je drago i drago mi je zbog njih i uvek će mi biti drago kada bilo koji naš sportista osvoji dobar plasman, dajući sve od sebe, pa makar i ostao bez medalje.

Ne, žao mi je - ne radujem se. Nemam nikakav osećaj sreće, jer je ološ uspeo da uprlja još jedan sport u kojem smo u najmanju ruku - slavna nacija.

Prvo su navodno samo tehničke probe obavljali sa slajdovima zaostalim sa nekog SNS mitinga (jer, dabome, posao je dobila firma koja već radi za njih, da ne kažem njihova) pa im se navodno omaklo da ekran izgleda baš ovako.

Kad je sve dospelo u javnost, pravdali su se da je u pitanju fotomontaža, ali dovoljno smo navikli na sve te njihove falsifikate i “falsifikate”... Odraz u bazenu govori sve, kao i da je jedino bilo jasno da su partijski manijaci privatizovali jedno evropsko takmičenje i to u sportu u kojem je Srbija poštovana.

Ili je bar do tada bila.

Sva višednevna saopštenja i prebacivanja odgovornosti za ovu, u najmanju ruku, bljuvotinu, meni su ogadila prvenstvo koje nije pošteno ni počelo. Ne samo meni. Već i ljudima koji vole i godinama prate vaterpolo.

Da tragedija bude veća, predsednik organizacionog odbora za ovo EP je bio ni manje ni više nego Master Toma Diploma Nikolić. Ta nesrećna figura koja zauzima mesto preCednika jedne maketa države u kakvu se Srbija pretvorila. Kao takav, morao je biti na otvaranju, kao što je nekim tragičnim spletom okolnosti tim istim protokolom predviđeno da na otvaranju govori i nešto što se zove Ministar sporta, a što je nekada bilo vrhunski sportista. Taj nekadašnji neko, postao je u međuvremenu nešto što u mom soliteru nazivaju „napaljeni picopevac“. Taj isti „ministar picopevac“, kao i svaki Paja Patak, na otvaranju je dobio zadatak da „poljubi patku u guzicu slatku“. I iz petnih žila se trudio da taj zadatak obavi tako da i njega posle patka poljubi na isto mesto. I malo je zvižduka dobio, koliko je zaslužio.

Ne samo zato što je ljubio patku, neko zato što je ispljuvao sport iz kojeg dolazi... tu, pred tim istim svojim bivšim kolegama - vaterpolistima - srozavši i sport i svoje dojučerašnje saigrače na nivo SNSovskih botova-sendvičara. Sramota je blaga reč, ali šta jedan napaljeni, nadobudni picopevac zna o sramoti. Čak je i pohvaljen što se dobro snašao u toj situaciji.

Neuravnoteženi vladar Srbije je pohitao, sutradan, da u blatu takozvanog „Beograda na vodi“ izjavi kako su svi ti koji su zviždali - nisu zviždali njemu, ali su zapravo uništili život ljudima u Areni koji su došli na utakmicu da navijaju za Srbe protiv Hrvata. Kao da je zabranjeno da samo voliš vaterpolo i da želiš da gledaš utakmicu na jednom EP. Ne, umno bolesna osoba uvek vidi neki nacionalni rat sa najljućim neprijateljem.

Ni to što je pljuvao ljude koji su svojim zviždanjem jasno rekli kako stoje stvari sa svim tim anketama, ispitivanjima javnog mnjenja i ostalim rejtinzima - nije bilo dosta. Brže-bolje je obustavljena sva dalja prodaja karata za mečeve koji su bili predviđeni da se igraju posle prve faze takmičenja.

I već tada je bilo jasno da će karte završiti u rukama botova i ostalih stranačkih aktivista, samo da se Vlasi ne dosete. I završile su.

U prodaju je za nokaut fazu pušteno svega par desetina ulaznica po prodajnom mestu. Ljudi su satima čekali u redovima koji su bili dugi i po stotinu metara, a karata je bilo za prvih pet-šest ljudi (20-30 karata). Kako, ako je prodaja obustavljena odmah prosle prve utakmice? Pa lepo. Prodaja i jeste obustavljena jer su karte podeljene podobnim zaposlenim radnicima javnih preduzeća i lokalnim SNS odborima. Da ne bi slučajno bilo zviždanja, botovi su se rasporedili po svim tribinama i uredno stavljali svoje fotografije na društvene mreže... eto prozaičnog načina na koji se i saznavalo ko je to bio podoban da u Areni navija za reprezentaciju.

To što masa njih nikad u životu nije gledala vaterpolo, nije bila na nekoj utakmici na bazenu, ne zna pravila ovog sporta, a moguće da ne zna ni da pliva - to i nije toliko važno. Važno je bilo zaštititi se od zlih građana Srbije koji ne žele da aplaudiraju jednom vođi koji ima neutaživu potrebu da bude obožavan, ali nema kvalitete da to i zasluži. I važno je bilo demonstrirati da im se može, pa makar najtrofejniji jugoslovenski i srpski sport svih vremena bacili u blato i još ga izgazili.

I tako se ne radovah ni finalu, utakmicu nisam želela ni da gledam, i bolelo me uvo ko će da pobedi - em smo se kvalifikovali za Rio i pre celog ovog cirkusa, em je susret sa selekcijom Crne Gore, meč u kojem je onaj što pobedi uvek zasluženo pobedio, jer su to dve jednako opasne reprezentacije.

I kad se sve završilo granatiranjem iz komšiluka, znala sam da je zlato tu, pa i taj doček sa dalekog Novog Beograda na balkon već organizovan... I koliko god deplasirano bilo, kao jedna od onih koji su na tom balkonu bili kada je on prvi put pušten u promet za najbolje sportiste, taj deo kao da i dalje najviše volim. Mada, sada više ni u to nisam sigurna. Htela sam da pogledam izlazak vaterpolista na balkon, posebno jer je najavljeno da će zajedno sa njima izaći i učenici Matematičke gimnazije koji su sa svoje Matematičke Olimpijade doneli čak šest medalja. E da, to bi bilo prvi put u istoriji. Međutim, kako je inače sve ovo što nam se šatro sada prvi put u istoriji događa, zapravo laž, nekome je smetalo da stvarno postoji neki prvi put u istoriji i onda su decu, koju su prvo obavestili da će biti na balkonu, odjavili pod obrazloženjem da iz bezbednosnih razloga ne mogu tamo da budu, jer će biti gužva i hladno.

Meni, koja sam na tom balkonu bila i do preksinoć ga volela, palo je na pamet da bi bilo dobro da taj balkon padne na glavu čelnicima Grada ili bar onima koji su izračunali ovaj bezbednosni rizik i klincima, kojima ne zaslužuju ni cipele da čiste, pljunuli u lice. Ej, deci bre.

Mada, iskreno, sumnjam da bi čelnike Grada i njima slične, koji su nam poslednjih deset dana, iz političkih razloga, uređivali sastav publike na međunarodnom takmičenju u vaterpolu, taj neki jak udarac balkona u glavu prizvao sebi.

Sebi čovek može da dođe, dok ima kome