Predizborne peripetije

Predizborna kampanja, zajedno sa svim pratećim dešavanjima, postala je zanimljiva.

Poput medija za Miloševićeva vremena, Kurir se otkrio kao pseudomedij u funkciji blaćenja jedinog pravog opozicionog bloka u Srbiji – Nove stranke prevashodno, u koaliciji sa Demokratskom strankom. Za Kurir se odavno zna da je pseudomedij – nešto što liči na dnevne novine, ali ne zadovoljava niti jedan jedini kriterijum da bi valjano nosio ovu dezignaciju, osim možda činjenice da izlazi dnevno.

Stoga se javno cepanje Kurira lidera Nove strana Živkovića, ni na koji način ne može okarakterisati kao bilo šta drugo osim razotkrivanja Kurira kao pseudonovina i početka jedne jake borbe za slobodu medija. U svojim preterano senzacionalističkim tekstovima, Kurir se ne libi ničega. Nije samo napad na Živkovića problem, naravno. Kurir, prosto, iznosi neistine na dnevnoj bazi (za čitaoce NSPM: na dnevnom bazisu). Smehotresno nazivanje Živkovića „kandidatom DS-a za premijera“ govori dovoljno o kvalitetu ovog „dnevnog lista“ koji nije dovoljno dobar ni da bude toalet papir. Voleo bih da znam samo kako može predsednik jedne stranke da bude kandidat druge – možda će nam Kurir to objasniti, no sumnjam. Pljuvanje, blaćenje i iznošenje neistina Kuriru ide mnogo lakše. Jer kada argumenata nema – pljuvanje je jedino što ostaje.

Još je tu predizbornih zanimljivosti. Odlazak Tadića iz DS-a, primera radi. Ovo je čovek koji je DS, kao i Srbiju, upropastio. Sačekajte samo izbore i njihove rezultate: ako ova individua prođe cenzus, nudiće se za koaliciju sa SNS-om. Uostalom, kako je moguće da je SNS znao pre DS-a da će Tadić izaći iz stranke? Tadić je i inače poznat po ovim „skokovima“, još od doba kada je „skratio mandat“ na poziciji predsednika države kako bi se – u potpunosti suprotno Ustavu – kandidovao i po treći put za poziciju predsednika Republike Srbije. Pitam se samo: kako iko može ovom čoveku da da glas?

Odlazak Tadića iz Demokratske stranke je istu i ojačao, jer je, kako je to lucidno sažela Vesna Pešić, sa njime otišao upravo onaj deo DS-a koji, narodski rečeno, ništa ne valja. Istim potezom je ojačao opoziciju (jer ipak, budimo realni, sve što on radi je pokušaj da se ojača SNS, mada ovog puta neuspešan), budući da je omogućio stvaranja jednog odista jakog opozicionog bloka. Hvala, Tadiću. Da napomenemo – Tadić je osoba koja je vodila i DS i Srbiju osam godina, za čije je vreme država propala. Optužio je čak i Živkovića za sve svoje mutne radnje, drznuvši se da ga, u suštini, optuži čak i za sumnjive privatizacije koje su se ispostavile kao sumnjive upravo za vreme Tadićeve vladavine. Još jednom, nije mi jasno kako bi iko imao toliko malo mozga da glasa za njega. Neinventivno ime sa kojim izlazi („Nova demokratska stranka“) je utoliko bizarnije samim tim što kombinuje Demokratsku i Novu stranku – stranke protiv kojih se on preko noći postavio kao najljući neprijatelj. Mogao je samo da nađe neki bolji izgovor od onog da mu je Živković za sve kriv.

Aleksandar Apostolovski je vrlo pronicljivo napisao kako je Živković bio jedini kojeg je Zoran Đinđić iskreno voleo. Sada, na sreću, Živković se vraća na političku scenu, a u koaliciji sa ojačanom Demokratskom strankom se i vraća na velika vrata u politiku, upravo kada je najpotrebniji. Setimo se, Živković je sproveo „Sablju“. Živković je držao inflaciju na uzici. A onda mu je Tadić preoteo DS, i propast je počela.

Zamislite samo Srbiju u nekom paralelnom svemiru, u kojem Tadić nije pobedio Živkovića u Demokratskoj stranci.

Zamislite samo gde bismo sada bili.