Preorvelijanska 2016.

Preorvelijanska 2016.

Rat je mir.

Sloboda je ropstvo.

Neznanje je moć.

(Džordž Orvel, 1984)

I laž, dakako, laž je istina. Godina 2016. izgleda mi kao vreme koje je nešto više od običnog prologa ili puke zebnje da svet i Srbija počinju da žive onaj – kako utešno(!) - ipak fiktivni život u Orvelovoj 1984. Izgleda kao godina koja je „uspešno“ otvorila put totalitarizmu, bolesnom nacionalizmu i ksenofobiji, ratovima koji se vode prejakim rečima, oružjem i njihovom kombinacijom - terorizmom.

Kada bi godina 2016. bila ograničena samo na Srbiju, mogli bismo umirivati naše zebnje time da smo smešteni na geografski nezgodnom mestu ili na pogrešnoj strani istorije. Ne, Srbija je, nažalost, postala svet tek onda kada se taj svet iščašio – onda kada je telekran (orvelijanski uređaj, između televizora i svemoćne kamere, kojim vlast ostvaruje dvostruku svrhu - začaravanje televizijskim programom i potpuni nadzor gledalaca) zamenio stvarni život, onda kada je upotreba novogovora postala zamena za običan ljudski govor u javnom i u privatnom životu.

U ovoj preorvelijanskoj 2016. Srbija, svedena na projekte (neizbežni Beograd-na-vodi), već ima Ministarstvo istine, Ministarstvo misli, a naročito i Ministarstvo obilja. Osnovni zadatak Ministarstva istine ovde je isti kao u 1984: ono upravlja propagandom, nadzire je, obezbeđuje reviziju istorije, a sve to redovnom cenzurom, eufemistički označenom kao autocenzura, koja se, dakle, ima pripisati novinarima, a ne vlasti. Ministarstvo misli ima posao da nas sve kontroliše, da učini što je potrebno da podanici ne postanu građani, da budu ne samo pokorni vođi, nego i da ga zavole. To se, pored ostalih metoda čini preko Ministarstva policije, tj. orvelijanske Policije misli, koja inscenira „državne udare“, „atentate“, pretvarajući svaki javni nastup državnih čelnika u incident.

Ministarstvo obilja, naročito posredstvom telekrana, uverava nas, preuveličavanjem brojeva, sofisticiranim korišćenjem procentualnih podataka, prelaženjem sa evra na dinar i obrnuto, u sve veće ekonomske uspehe, predviđa nam bolji život, ili kaže da nam je već sada sve bolje i bolje, iako nam je u stvarnom životu sve teže, iako prevelik broj ljudi nema ni za osnovne životne namirnice, tj. kratko rečeno – živi u bedi. Bitna razlika između Srbije i Orvelove distopije jeste u tome što je u 1984. ovakav javni (i privatni) život zasnovan na kakvoj-takvoj, iako fingiranoj, podeli vlasti, a ovde podele vlasti nema. Posao ministarstava istine, misli i obilja vrše svi – od Vlade, preko pravosuđa i parlamenta – do četvrte paradržavne vlasti, tj. tabloida i organizovano tolerisanih huligana koji se (novogovora radi) označavaju kao navijači.

Godina 2016. je u novinarskom žargonu označena kao vreme osvete zaboravljenih, uglavnom imajući u vidu Bregzit i ishod divlje predsedničke kampanje u SAD. Pre bi se, međutim, moglo reći da je ona poraz svesno ponižavanih i izvređanih.

Sada bi bilo odista važno da se svugde pronađe izgubljeni ključ stvarnog života i obične ljudske reči. Ako ga ne pronađemo svojim razumom, onda ćemo ga možda pronaći svojim strahom od budućnosti. Samo, jasno je zašto, nije jasno kako.

 

Autorka: Vesna Rakić-Vodinelić, predsednica Saveta Nove stranke

mm

Vesna Rakić-Vodinelić

Rođena je 1950. godine. Profesorka pravnih nauka iz Beograda. Radila je kao nastavnica u svim zvanjima na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Autorka je dvadesetak knjiga i oko dve stotine naučnih članaka i eseja. Članica je Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Udata, majka sina Luke.

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori